Већ 48 година Миломир Главчић (95) из градића Најагра Фолс у Канади, заједно са супругом Армелином, својим рођацима и пријатељима у Србији шаље новац и поклоне, најчешће за православни Божић. Тако је и сада, пред божићне празнике, за њих педесетак стигло око 130.000 евра. Најстарији на породичном стаблу даривани су са по 5.000, млађи са по 4.000, а деца са по 2.500 евра.
Свима је дародавац управо Главчић, Божић Бата из Онтарија, како га рођаци у селу Ковачи, на пола пута између Рашке и Јошаничке Бање, у подножју Копаоника, називају.
Олга Главчић, Миломирова сестричина, каже за Курир да овај добродушни старац новац шаље и на Светог Илију, када је сеоска слава, те је тако ове године за тај празник рођацима у Коваче стигло више од 25.000 евра.
– Миломир је рођен 1924. у засеоку Попе села Ковачи. Одрастао је као сеоско сироче. Да би преживео, као мали је добростојећим мештанима служио за ситно надничарење. Понекад је морао да одлази на рушевине сеоске цркве, где су мештани остављали новчане прилоге. Он их је крадом узимао и тако себи и сестрама обезбеђивао храну. Још тада се зарекао да ће једног дана новац вратити и одужити се добрим људима – прича Олга.
Свој тежак животни пут Главчић је описао у мемоарима „Трн у нози на далеком путу“. Када је 1947. године служио војску на караули, украденим чамцем је прешао Преспанско језеро и пребегао у Грчку.
– Пут га је, преко емигрантског логора у Италији, одвео у Канаду, јер је чуо да у тој земљи „улицама ходају печени прасићи, а на угловима стоје људи који деле храну и колаче“. У Најагри је радио у руднику, али је, сањајући бољи живот, штедео сваки долар, постао угоститељ и јефтино куповао канадске ливаде и утрине на којима ће касније нићи канадске вароши. Део зараде је увек слао својој породици у Србију – објашњава она.
Иако ниједном није дошао у Србију, поклањао је новац за изградњу путева, цркава, домова културе, али и помогао бројне породице које су му се обратиле за помоћ.
– Волим своју земљу, волим Србију, волим свој родни крај. Никада га нисам заборавио. Сећам се свега, и стаза и људи. Као да сам с њима. Вас, који сте остали да живите у родним брдима, сматрам херојима и лично вам захваљујем на томе што сте допринели да наша села не изумру – речи су Миломира из писама које, уз богате дарове, шаље својим рођацима.
Извор: Курир
