Насловна Магазин Хрватска: Српска прича Шибеника, родног града Сима Матавуља и Арсена Дедића!

Хрватска: Српска прича Шибеника, родног града Сима Матавуља и Арсена Дедића!

Већ вијековима у Шибенику је сједиште Епархије далматинске Српске православне цркве. Богати Срби су овдје основали прве школе на народном језику у Далмацији. У Шибенику су рођени Арсен Дедић и Симо Матавуљ и многи други знаменити Срби, а мала српска заједница и данас опстаје у овом граду.

Ренесансна катедрала Светог Јакова, монументално здање које је уврштено на УНЕСЦО листу свјетске културне баштине, један је од симбола Шибеника. Али, уз ову катедралу и још тридесетак католичких цркава и самостана, древни град се може подичити и православним храмовима.

Пензионер Јован Добре, у граду познатији као „шјор Јово“, открива нам тајне храма Светог Спаса, најстарије и данас активне православне цркве у Шибенику, саграђене 1778.

– У овом храму су саркофази у којима почивају двојица епископа далматинских: владика Никодим Милаш, познат и као Исповједник, те владика Данило Пантелић. На старом православном гробљу, уз ову цркву, дословно је исписана историја српске заједнице у Шибенику – каже Јован.

Овдје су сахрањени Петар Ковачевић и Јован Бован, богати српски трговци и добротвори, који су у Шибеник доселили из Мостара и оставили дубок траг у животу града.

Бован је заслужан што је 1807. године у Шибенику основана прва српска школа, односно прва школа на народном језику у Далмацији. Ковачевић је завјештао новац за оснивање прве женске основне школе у Шибенику.

Бованову школу је похађао и Симо Матавуљ, најпознатији српски књижевник из Далмације. Овдје су сахрањени и његови преци.

На старом православном гробљу је и гробница породице Дедић, у којој почивају родитељи познатог композитора, шансоњера и пјесника Арсена Дедића и његовог брата Милутина, који је био академски сликар.

Знао сам Арсена и Милутина, ко њих не би знао – вели Јован.

Па нас из Тежачке улице, у којој се налазе гробље, храм Светог Спаса и сједиште Епархије, води у сусједну, Улицу Николе Тесле, до старе Дедића куће.

Успут објашњава да није случајно што се главна улица у старом српском насељу Варош зове баш Тежачка.

Многи Срби који су овдје живјели били су тежаци, дакле пољопривредници. Обрађивали су поља и винограде у близини града или у далматинском залеђу. И Дедићи су били поријеклом тежаци – прича Јован Добре.

И наш водич Јован је по пореклу „тежак“, мада је пензију зарадио као банкарски службеник. Рођен је у селу Перушић код Бенковца. У Шибеник је доселио још као младић, прије скоро пола вијека. Свој град није напуштао ни за вријеме рата, а нико га, каже, није ни тјерао.

Никад ме нико није ни попријеко погледао. Шибеник је посебан град, то је свијет за себе. Ратови буду и буду и прођу, а Шибеник траје, ево већ тисућу, или хиљаду година – каже Јован.

Годинама ће се у Шибенику памтити и пјесме Арсена Дедића и препричавати анегдоте о њему, његовом брату и родитељима.

У кући у којој су Арсен и Милутин рођени, данас не живи нико. Породични пријатељ и комшија, Зоран Барановић, каже да љети често дође Арсенова удовица, Габи Новак, понекад и син Матија.

– Ево, овај дио куће је Милутинов, овај Арсенов, а овдје, за овим великим столом у дворишту, често смо, сви заједно, дочекивали зору, уз пјесму, вино и шале – прича Зоран.

Многи су познати умјетници сједили за тим столом. Између осталих и Ксенија Дедић Хајдархоџић, Арсенова и Милутинова сестрична, и њен супруг, режисер Изет Хајдархоџић, па комшија Мишо Ковач…

Ову кућу је годинама градио и дограђивао Арсенов отац Јован. Какав је то мајстор био, прави умјетник – прича Зоран.

Умјетничких склоности имала је и мајка Вероника, скромна домаћица, која је тек у зрелим годинама научила да пише. Увијек је, кажу наши саговрници, непогрешиво знала који је Милутинов цртеж добар, а који не. А и за музику је имала слуха.

Кад је Арсену требало купити прву фалуту, продала је свињу и кренула у куповиму. Тражила је да, на лицу мјеста, испробају сваку фалуту, да је она ослушне. Изабрала је најбољи инструмент – причају Зоран и Јован.

Недалеко од куће Дедића је највећа православна црква у Шибенику, Саборни храм Успења Пресвете Богородице.

Ова црква из 1810. године, како се наводи на званичном сајту Епархије, има богату ризницу, коју чини више од стотину икона рађених у византијском стилу, у периоду од 15. до 19. вијека, те збирка изузетно вриједних богослужбених предмета и рукописа.

У ту цркву се, вјеровали или не, улази директно из – кафане. Тачније из баште кафића „Боно“, у Месној улици, који је сједиште „Боно републике“. А и та „република“ је прича за себе.

Министри у тој „држави“, површине 26 квадратних метара, редом сликари, пјесници и „згубидани“ разних врста, тврде да су у „пријатељским односима са сусједном Хрватском“. Довољно је рећи да је у овој „републици“ министар био и Арсен Дедић. Водио је „министарство страха“, како се звао и један његов албум.

Шта има везе, нема ту никакве замјерке. Ко хоће у кафану, иде у кафану, ко хоће да се моли, иде у цркву. А може и једно, па друго. Или обрнуто. Ко хоће да пости, постиће, макар на причест долазио у Месну улицу – каже један од гостију, градски шерет, који је пришао да поздрави свог „шјор Јову“.

А и Јово поздравља све редом. Лијепо се види да је „свој на своме“.

Ово је мој град, овдје живи и моја породица: мој син Никола, кћерка Ивана, њен супруг Маријо и њихова дјеца, моји унуци Данијел и Адриан. Сви смо ми остали у Шибенику и ту живимо спокојно, као и сав нормалан свијет – каже Јово.

Док шетамо Улицом Божидара Петрановића, још једног знаменитог шибенског Србина, историчара и правника, чији је брат био епископ Герасим, Јован приповједа како су Срби у Шибенику, у давна времена, имали силно богатство и велики утицај.

Води нас и до цркве Светог Јулијана, још једне православне светиње, која је још од савезничког бомбардовања у Другом свјетском рату, рушевина без крова.

У посљедњем рату није било разарања. Колико је мени познато, ниједна српска кућа није срушена – каже Јован. И додаје да је поносан, и на себе, али и на своје пријатеље, и Србе и Хрвате, што су и у најтежа времена сачували разум и образ.

Тако говори и Даворка Блажевић, угледна новинарка из Шибеника. Тврди да у минулом рату у граду „није било ни шиканирања Срба, бар не видљивог и пренаглашеног“, али да је „у освит рата било напето“.

Сјећам се да су на градском тргу Пољана, који је одувијек био шеталиште, уочи рата Срби и Хрвати шетали одвојено. Срби, међу којима је био и Јован Рашковић, шетали доњим , а Хрвати горњим дијелом трга – прича Даворка Блажевић.

Каже да је то једина ситуација које се сјећа, у којој су се шибенски Срби и Хрвати држали свако свог јата. Иначе, тврди, у граду никад није било гетоизирања на националној или вјерској основи.

– Шибеник је заиста специфичан град. Шибенчани су прије свега Даламатинци, тај им далматински идентитет значи више од етничког. Мало су тврди, али искрени. Шта мисле то кажу, како се осјећају, тако се и понашају. Нема лажи, нема претварања – каже Даворка.

И наводи да се већ годинама у Шибенику одржава Фестивал алтернативе и љевице, на коме су гостовали и епископ далматински Никодим и други представници српске заједнице.

– Никад нису доживјели никакву непријатност, иако се фестивал одржава на отвореном, у вријеме кад је град пун људи – наводи Даворка Блажевић.

Неки други извори, међутим, свједоче да суживот у древном далматинском граду није увијек тако идиличан.

И данас се у граду могу видјети, истина ријетки, графити са не баш пријатељским порукама.

И још се препричава како су првих послијератних година православни свештеници, који би се у граду појавили у мантији, дочекивани увредама и псовкама.

Али, и то је прошло.

Мантија на риви је данас је уобичајен призор, а православне свештенике и монахе Шибенчани поздрављају пријатељски, с осмијехом. Уосталом, тако је било и прије 100, 200, 300 година…

Бројно стање

По попису из 1991. године, у Шибенику је живјело око 10 одсто Срба. Послије рата је њихов број сведен на свега три одсто, а данас их је још мање.

По попису из 2021. године, на подручју града Шибенику живи 42.599 становника, од којих се свега 1.045 изјаснили као Срби, а 983 као православци.

Укупан број становника у овом граду у посљедњих десетак година се смањио за скоро десет одсто, иако је Шибеник више пута проглашаван једним од најбољих градова за живот, не само у Хрватској него и на цијелој источној обали Јадрана.

Политика

У Шибенику је рођен један од водећих српских политичара у Хрватској, Борис Милошевић, посланик у Сабору и бивши потпредсједник Владе Хрватске.

Данас у градској скупштини нема ниједног представника Срба. У Скупштини Шибенско книнске жупаније од укупно 37 одборника, четворо долазе и СДСС-а, водеће српске партије у Хрватској.

Извор: српскаинфо

Најновији чланци

Комисија за патриотизам: Цетињанке траже провјеру организатора протеста дијаспоре!

Подстакнути објавом дијаспоре из Франкфурта од 03.12.2022. под називом "Долазимо на протест 28.12 јер не дамо да Црну Гору утопе и да је нема",...

Џонатан Ли Вајс о Србима: Једини савезник им је Бог!

Никола Тесла је био Србин; морам признати да Србима баш нисам наклоњен. Веома чудан народ: не можете их укројити ни у један светски поредак. Иако...

Награде „Залога“: Добитници Милица Краљ и Милован -Мики Радуловић!

Овогодишњи лауреати награде „Залога“, коју Књижевна заједница „Владимир Мијушковић“ из Никшића додјељује од 1986. године, су Милица Краљ за поезију и Милован Мики Радуловић...

Након двије године, Одбор за политички систем: Понижавајуће поступање према митрополиту Амфилохију, прогон чији се налогодавац још не зна!

Одбор за политички систем правосуђе и управу је оцијенио да је противно свим нормама и стандардима дошло до понижавајућег поступања према митрополиту црногорско-приморског Амфилохију...

Престолонаследник Александар Карађорђевић: Почела „Операција Михаиловић“, награда за хватање Драже!

Приметили сте да волим да са вама делим недовољно познате чињенице из наше историје, оне које су предуго биле заборављене и забрањене да се...