Насловна Фељтони Горан Киковић: Лексо Саичић јунаштвом задивио двије краљевине!

Горан Киковић: Лексо Саичић јунаштвом задивио двије краљевине!

У Виницкој код Берана јуче је откривена биста Александру- Лексу Саичићу, великом јунаку из овога краја. О његовом животу и јунашштву говорио је и Горан Киковић, историчар и потпредсјдник СО Беране.
Данас смо се окупили овдје на овом светом мјесту у питомој Виницкој, гдје су се кроз вјекове увијек рађали људи и јунаци. Један од плејаде јунака из Васојевића је Александар Лексо Сичић.И данас се он послије толико година поново враћа у његову родну Виницку и Беране. Лексо је својим јунаштвом задивио двије царевине у руско-јапанском рату, о чему Зечевић пише: „1905. године је дошло до рата између Русије и Јапана. Лексо је био у руској војсци. Кад су се војске нашле у близини, јапански командант војске затражио је од руског команданта да му пошаље заточника, јунака, који ће изаћи на мегдан јапанском мегданџији. Не изаћи на мегдан, значило је у оно вријеме признати пораз. То је било у близини Владивостока. Руски командант је саопштио војсци да јапански командант тражи јунака од стране руске војске да му изађе на мегдан. Ко се осјећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант.
Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Лексо је био мало мршав, па се руском команданту учинило да нема изгледа на побједу. Покушао је да га одврати од ове намјере јер, говорио му је да је Јапанац чувени стари мегданџија, па Лексо може и живот изгубити. Лексо му је на то затражио коња и добру сабљу и рекао да командант не брине за њега.
Кад је командант видио да је Лексо тврдо ријешио да изађе на мегдан Јапанцу, дозволио му је. Наредио је да му се изабере добар коњ и да му се да добра сабља. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Командант му је зажелио срећан пут и побједу на мегдану. На Лексу је био шињел, па му је командант рекао да скине шињел јер му може сметати у борби. Лексо одговори: „Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна”. Пошао је весео и расположен што му се дала прилика да опроба своју храброст и вјештину.
Мегданџије су се срели на приближно једнаком растојању једне и друге војске. Војске двије велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да дијеле мегдан.
Јунаци су се приближавали један другоме и оштро су се гледали. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, гледајући да један другоме превари очи и скине противника на земљу. Махали су и одбијали ударце сабљама, по неколико пута. У борби је јапански јунак мало окрзнуо Лекса на врху чела. Лексу крв потече низ чело. Јапанац погледа крв на челу противника. У том моменту Лексо муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и пресјече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, његова бедевија је вриштући побјегла у јапанску војску.
Овом побједом нанијет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.
Због империјалистичких тежњи Русије и Јапана око подјеле сфера утицаја на Далеком истоку, око Манџурије и Кореје, дошло је до руско – јапанског рата. Русија је узела под закуп жељезнику пругу Харбин – Порт – Артур. Рат је отпочео, без објаве, изненадним успјешним нападом јапанске флоте на руску, у Порт – Артуру, 8. фебруара 1904. године. Том приликом је руска флота претрпјела знатне губитке, па је било потребно слати нова појачања.-пише Др Ђуро Батрићевић,у тексту о“ Црногорци у Руско-Јапанском рату“
У међувремену, док су Русима стигле нове и свјеже снаге, на тлу Манџурије вођене су сувоземне операције, гдје су Руси такође претрпјели неуспјех од Јапанаца у рејону Мукдена и Љаојанга. У априлу 1904. године одиграла се велика битка између Руса и Јапанаца на ријеци Јалу, а у мају исте године пресјечена је и жељезничка пруга на линији Харбин – Порт – Артур, чиме је знатно отежано снабдијевање руске војске храном и ратном техником, опсједнутом у Порт – Артуру. У октобру 1904. године на ријеци Шахи вођена је велика битка између Руса и Јапанаца.
Послије једанаестомјесечне херојске руске одбране, Порт – Артур је, у децембру 1904. године, пао у руке Јапанаца. Битка за Порт – Артур се убраја у највеће битке свијета. Она је равна биткама код Маратона, Лепанта, Трафалгара, Аустерлица, Ватерлоа, Бородина, Севастопоља и другим.
У фебруару 1905. године одиграла се велика битка између Руса и Јапанаца код Мугдена, у којој је погинуло око 120.000 руских војника и официра. Завршна битка се одиграла у мореузу Сушимац 14. маја 1905. године, након које је дошло до закључења мира између Русије и Јапана у Портсмуту, у Сједињеним Америчким Државама.
Поразу руске војске у руско – јапанском рату, којом је командовао прослављени руски генерал Куропаткин, у многоме је допринијела и Велика Британија, која је свесрдно помагала Јапан за све вријеме руско-јапанског рата. Она је забранила руској флоти пролаз кроз Суески канал, па је ова морала да заобилази читаву Африку, губећи на тај начин драгоцјено вријеме, да би најзад исцрпљена стигла опсједнутој војсци у Порт – Артуру у помоћ.
У руско – јапанском рату као добровољци учествовали су бројни Црногорци-Срби из Црне Горе. Међу њима треба посебно истаћи др Анта Гвозденовића, његовог нераздвојног друга и побратима Јована Поповића Липовца, генерала Андрију Бакића, Александра – Лекса Саичића, Филипа Мирова Радуловића, Јоша Ражнатовића, племенског капетана из Црмнице Милана Ивова Роловића, затим синовца краља Николе Владимира Петровића, Петра Савова Јаблана, Стева Никова Јаблана, Ника Вукадинова Пејановића, Миша Новакова Пејановића, Илију Радова Стругара, Пера Ивова Стругара, Рада Лазова Зеца, Сава и Савића Савовића и друге…
Толики број Црногораца, који су, као добровољци, учествовали у руско – јапанском рату био је из велике љубави према мајци Русији. Они нису знали за најраспрострањенију савремену лаж у Црној Гори која се јавно изговара повишеним гласом који је саобразан са глупошћу њеног садржаја – како нам Русија никад није помагала. Моје истраживање је кренуло анализом драгоцјене књиге “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, који је документовао велику финансијску помоћ Русије држави Црној Гори у времену од 1711. до 1916. (Мој фељтон на ову тему објавио је дневни лист “Дан“). Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори зато и без устезаања објашњење које одговара историјској истини – да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе било не би.
Треба овдје подсјетити и на Албанску голготу и да је она смањена захваљујући Руској интервенцији.
Клетва Светог Петра Цетињског, који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио завјештање: “Моли се Богу и држи се Русије“. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјекују. “Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!„-закључио је историчар Киковић.

Најновији чланци

У Београду: Мирослав Лазански изненада преминуо у 71. години

Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански изненада је преминуо у 71. години. Рођен је у Карловцу, од оца Словенца и мајке Српкиње. Отац је био...

Изложба: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише Ана Рончевић (специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”) Српско-руски центар “Мајак” предвођен директором Владимиром Пребирачевићем и специјалним саветницима Дејаном Самарџићем и Аном Рончевић посетио...

Раскринкавање Рашка Коњевића: Као министар финансија обезбједио куму милионску добит!

У циљу информисања јавности, Влада Црне Горе у обавези је да реагује на наводе које претходних дана упорно покушава да пласира посланик Социјалдемократске партије, Рашко Коњевић. -...

Ко пали Горицу: Пиромани или грађевински лоби?

-Попела сам се на Горицу прво јутро након првог пожара и без патетике, сузе су ми пошле на очи, не због дима него туге...

Српско сјећање: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Пише: Ђурђица Драгаш (РТС) Киша... Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како...