Пише: Миљан Станишић
ОДВОЂЕЊЕ, ИНТЕРНАЦИЈА И РОПСТВО ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА
Са патријархом Гаврилом Дожићем из манастира Острога Њемци су одвели и архимандрита Леонтија Митровића, тако да је манастир остао без старјешине. Неколико дана ту улогу је преузео јеромонах проф. Мирко Драговић, а потом је митрополит Јоаникије поставио јеромонаха Павла Павићевића из манастира Ждребаоника, да врши дужност управника манастира Острог до повратка архимандрита Леонтија, који је у интернацији био нешто више два мјесеца, па се потом вратио и преузео дужност. (Архимандрит Серафим Кашић, Успомене, стр. 19)
Патријарх је одведен за Сарајево, гдје је на суђењу пред њемачким војним судом оптужен да је у својим говорима подизао у масама ратоборно расположење које се састојало у томе „да треба дати сваки отпор силама Осовине“. Патријарх о тој ситуацији пише: „У овом тренутку паде ми у очи пред очи мучеништво и свака искушења нашега народа у овим данима. Немци су нас биолошки требили. Биле су ми пред очима слике мучеништва наших претходника које су Турци живе на коље набијали. Умирали су за ‘крст часни и слободу златну’. Нису никада хтели да се понизе и предају својим слабостима. Тај и такав пример био је свим правим Србима путоказ у искушењима…Да су ми Немци поставили избор да бирам или смрт или да дам декларацију преко немачког тумача, сигурно је да се не бих двоумио. Зар би другачије урадили Хаџи-Ђера и Хаџи-Рувим, и хиљаде знаних и незнаних. Да није било духа Обилића, владике Данила, Мандушића, Карађорђа и других зар бисмо ми данас били способна нација, да се 27. марта јуначки исправимо пред Хитлеровим диктатом? Да није било косовскога духа и витешког правца у борби против Турака, зар бисмо ми данас могли остварити једну велику државу? Мени је тај став увек био пред очима. Што је главно, овај нас је правац водио и хранио у прошлости, и ништа нам не преостаје, него да га у свему наставимо, као пут наше будућности“. (др Гаврило Дожић, Мемоари, стр. 411-414)
Према неким ауторима, а на основу појединих извора из тог периода (извјештаји, писма телеграми и др.) на саслушању патријарха Гаврила у Сарајеву 26. априла изнио је да СПЦ није имала уплива у државну политику: „Будућу да је Немцима било стало да пре свега похватају и казне виновнике 27. марта, патријарх је посебно ислеђиван о томе. Према неким подацима патријарх је покушао да другачије представи свој став, тврдећи да није био против Тројног пакта и да је био принуђен да иступи јер тадашња влада није учинила ништа да народ припреми. У допуни извјештаја патријарх је рекао да до 20. марта Синод није ништа знао о политичкој ситуацији и да га је тог дана позвао кнез Павле у Бели двор и рекао му за Пакт. Он је кнезу предао строго поверљиво писмо бр. 42 од 23. марта 1941. године о томе да Синод сматра да треба сачувати неутралност. Када је Влада потписала Тројни пакт, он је поново имао састанак са регентом др Р. Станковићем. Том приликом су се споразумели да ће Влада, преко делегата, члановима Синода дати посебно објашњење. Увече 26. марта у 20 часова код патријарха је био др М. Констатиновић, министар правде, и предложио да на заседање Синода заказано за 27. март дођу Драгиша Цветковић, Цинцар Марковић и он. Исте ноћи је дошло до преокрета и пуча“. (Р. Радић, н.дј., стр. 360)
Првих дана маја патријарх је из Сарајева пребачен за Београд. Неколико дана је био смјештен у затвор Окружног суда, а затим је смјештен у манастир Раковица, гдје је имао далеко повољније услове за живот, али не и за духовни рад. И гдје је био под присмотром. Њемачке окупационе власти су 23. априла запосјеле и зграду Патријаршије, при чему су заплијениле новац, вредносне папире и остале драгоцјености. Тиме је практично био прекинут њени рад, као и свих њених тијела. На бољи третман патријарха Гаврила од стране Њемаца утицала је интервенција шефа Комесарске управе Милана Аћимовића, што је утицало да буде смјештен у манастир Раковицу. Наводи се да је из манастира Раковица патријарх Гаврило 12. маја послао поруку епископу Арсенију, гдје га упозорава да га не би посјећивали зато што се полиција због тога буни. Потом се распитивао за судбину митрополита Доситеја и др., а на крају је затражио да га снабдију „неким деловима одеће и цигаретама“. (Р. Радић, н.дј., стр. 361; др Гаврило Дожић, Мемоари, стр. 438-461)
