Насловна Фељтони Фељтон, 105 година од побуне бјелопавлићких учитеља (1916-2021): Доследни Српству и учитељском...

Фељтон, 105 година од побуне бјелопавлићких учитеља (1916-2021): Доследни Српству и учитељском позиву (11)

Пише: Миљан Станишић

СУЂЕЊЕ БЈЕЛОПАВЛИЋКИМ УЧИТЕЉИМА

Ухапшени учитељи били су затворени у једној великој сали зграде у касарни гарнизона, о чему учитељ Јакша Брајовић свједочи: „Нијесу нам дали никакве постељне ствари. Спавали смо на голом поду. После су нам дозволили да сами набавимо постељину и друго. Поред страже око касарне, непрестано су били и два стражара у нашој сали и по два испред врата. Имали смо на дан по пола сата шетње испред касарне, а око нас је увијек било распоређено по неколико стражара“.

Окупационе аустроугарске власти у истрази против учитеља тражили су елементе њихове завјере, тј. да су то они радили организовано и уз претходни договор. У истрази против њих свједочили су и неки учитељи, који су били на поменутим договорима учитеља, а који нијесу поднијели оставке. Наведено је да су они послије ослобођења били оптужени за шпијунажу.

Дио сведочења учитеља Јакше Брајовића пренијели су и аутори књиге „Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918“, Миле Кордић и Мијајло Ашанин, а о њиховој даљој судбини стоји: „Предсједник суда који је судио бјелопавлићким учитељима је био је Чех, а иследник Хрват. Приликом ислеђивања према учитељима се нијесу односили непријатељски. Иследник (Хрват) је на саслушању питао Брајовића:  -Зашто нећете овај школски програм, иако се по њему ради у хрватским школама? Брајовић је одговорио- „Ви сте прихватили тај програм јер сте робови. Ми нијесмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима: Штросмајеру, Зринском, Франкопану, Матији Гупцу и другима,  а не о аустријским надвојводама и војводама Хазбуршким!“

Миљан Станишић

Војни суд је ослободио кривице ухапшене учитеље, јер се по црногорском закону оставка могла дати, а на суду су примјењивани црногорски закони. Војни суд је учитеље предао цивилном комесаријату, који је против њих наставио процес. Њихов иследник се звао Славик, а био је по националности Чех. Како је војни суд обавио све детаље око истраге, његова улога је била само да покуша да убиједи учитеље да одустану од оставки на службу, обећавајући им разне принадлежности. Од почетка процеса до доношења пресуде прошло је два ипо мјесеца. Затворени учитељи у згради војне касарне били су под јаком стражом. Иако су били ригорозно чувани, аустоугарски официри према њима су се понашали прикладно, а неки су долазили код њих и пријатељски разговарали.

Приликом једног претјераног весеља аустроугарских официра, један од њих који је имао своје просторије у близини затворених учитеља, дошао је код њих и извинио им се због буке, објаснивши да су славили успјехе које су њихове снаге постигле на ратиштима. Учитељи су на то изразили резерве, али их је овај официр увјеравао у тачност изнијетог, а потом им је други официр у част тога донио чашице са ракијом и колаче да их почасти. На то су му учитељи рекли- „Ваше весеље је наша жалост. Не можемо да примимо“.

У међувремену док су учитељи били у затвору, умро је у Бечу аустроугарски краљ Фрањо I. На згради гдје су били затворени учитељи налазиле су се и просторије команде и на њој су постављене црне заставе, а испред зграде гдје се војска постројавала за мису, учитељи су запјевали прво црногорску химну, потом србијанску, као и хрватску и словеначку пјесму. Иако су били убијеђени да ће због наведеног бити кажњени, њихов пркос је био јачи од страха, али ипак услед наведеног нијесу одговарали.

Након два ипо мјесеца учитељи су били одведени у Окружну команду, гдје им је прочитана донесена пресуда, према којој су осуђени: Вуксан Радовић и Саво Ђуровић на по три мјесеца; Велизар Ђурановић и правници Никола Драговић, Марко Јововић и Радован Бошковић осуђени су на четири мјесеца; док Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Сава Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучић, Блажо Радоњић, Цвјетко Станишић и Јакша Брајовић, осуђени су на пет мјесеци.

Како наводи Перо Радоњић, осуђени учитељи смјешени су послије Подгорице у цетињску казниону, затим  у которску тамницу, а потом за Мељине код Херцег Нови, гдје су у једној малој просторији били сви стрпани. У овим затворима доживљавали су тешке тортуре и пријетње да ће бити повјешани. Црну Гору напуштају 7. маја 1917. године и у фургонима их пребацају ка Сарајеву, Босанском Броду, па све до одредишта логора Болдагасон, а одатле су касније били премјештени и у Нежидер.

Учитељ Томо Драговић је свједочио да су у заробљеништву радили тешке физичке послове на посједима сељака. Сви учитељи из логора су се вратили живи, а не би се могло рећи и здрави, јер су се поједини од њих тешко разбољели.

Пријетње, тортуру, казамате и интернацију поред бјелопавлићких учитеља доживјели су и тројица правника, који су се са њима солидарисали и то Никола Драговић, Марко Јововић и Радован Бошковић. Они су тиме показали да је за њих ћирилица „артерија-аорта“, а да им је очување српског идентитета важније и од посла којим су се бавили, али и од сопствених живота и да без тог идентитета не би могли ни живјети, јер би тада били бескорисне индивидуе, тј. као биљка без корјена.

Томо Драговић, један од учитеља који је прошао пакао казамата, јер се није хтио одрећи српскога идентитета, описао је како су по повратки из интернације и аустроугарских казниони, били срдачно дочекани, а „радости није било краја“ : “Душе прадједова у висини су се веселиле и њихове кости у гробу весело кретале, када су видјели овјековјечене своје идеале- загрљену, досад раздвојену браћу милу. Одушевљењу на све стране није било краја“. Учитељ Драговић се одушевљавао славним српским херојима са Солуна, Кајмакчалана и и др: „Солунцима који разбише Аустријанце, Њемце и небраћу Бугаре на Кајмакчалану – Слава им и хвала! Мученицима који оставише своје кости у путу преко албанских гора, на Крфу, у мору…дивно ли се роду одужише, дивни спомен роду оставише!“ Ове наводе из Драговићевог дневника објавио је Милан Мишо Брајовић („Племе Бјелопавлићи“).

Поред херојиског и патриотског чина бјелопавлићких учитеља, истакао се и већи број оних који су се за вријеме аустроугарске управе у Црној Гори прикључили комитима и борили се против окупације, или су били интернирани у аустроугарским логорима.

 

Најновији чланци

Широм Црне Горе: Пливање за часним крстом!

За Часним крстом пливало се у Херцег Новом, Беранама и Бијелом Пољу. Први до Часног крста у Беранама допливао је Стефан Пајковић, пишу Беране онлајн. До...

Досљедно комунистички, СНП: Гласаћемо како партија каже!

Посланици Социјалистичке народне партије (СНП) гласаће у парламенту онако како одлуче партијски органи, поручио је лидер те странке Владимир Јоковић, наводећи да у СНП-у...

И то је могуће, Душко Кнежевић открио: О болници у Мељинама разговарао сам са Здравковом кћерком!

Власник болнице у Мељинама Душко Кнежевић вечерас је, током видео укључења у програм РТЦГ, казао је како је о ситуацији у тој установи разговарао...

Црни Здравко, шта је доживио: Дритан поднио захтјев за смјену владе!

Грађански покрет УРА предао је данас Скупштини Црне Горе иницијативу за изгласавање неповјерења Влади Здравка Кривокапића. Из ГПт УРА су саопштили да неће симулирати...

Квазиатеистичка дрека: Треба забранити емисије које промовишу комунизам – примјер доктора богословије Николе Маројевића!

Пише: Иван Милошевић Црном Гором се шири сплин комунизма, разлива се са екрана РТЦГ и "Вијести", захватио је стопостотни дио монтенегринске штампе, освојио срца дукљанских...