Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра „Мајак“
Двадесет и једну годину после 05. октобра сад већ далеке 2000-те године Србија и даље има на свим агендама приступање Европској Унији, а и тад и сад је деценијама далеко, да не кажем да јој је ЕУ недостижна из много разлога, а основни је што Срби морају да буду послушни и покорни као остале наше комшије са такозваног западног Балкана. Све што се пред ове земље стави на сто мора да се безпоговорно прихвати и по цену сопствених интереса, јер интереси тих земаља нису нити могу бити већи од интереса уједињене Европе.
Парадокс је да се често догађа да и поред те фанатичне заслепљености Европском Унијом и поданичким односом какви су на сцени и који се једино и цене када САД тражи да се ради и против сопствених, али и против и европских интереса, опет се ту види тај поданички однос само према стварном господару. Нема ту никакве демократије – то већ сви добро виде којима су очи отворене. Никада се ни једна колонијална сила неће одрећи свог бича којим спремно стручно и сурово бичује све око себе, па чак и оне који су понекад помислили да су постали пријатељи са светским креаторима нестабилности и криза и несрећа из којих извлаче енормне финансијске користи по цену живота милиона људи за које их апсолутно није брига. Осим када треба да уцењују поједине који су се дрзнули да дигну и главу и глас против. Углавном остану без главе а готово увек без могућности подизања гласа јер их у разно разним наранџастим, обојеним, оваквим и онаквим револуцијама и пролећима готово по правилу скину за пример свима осталима што им сликовито говори да још боље слушају.
Мање – више ретке су земље које се успешно бране од таквих насртаја, али ни западна страна склона сатанизму не поклекне после неког неуспеха него тражи начин да дође до свог циља изнова и изнова. Један од тих циљева су свакако природна богатства Руске Федерације, али и земаља широм блиског истока који су нон стоп мета нових колонизатора увијених у мантру о демократији и људским правима а једино право које поштују је Сила која је супротстављена са друге стране и ње се реално боје.
Прво вам донесу назови демократију како то њима одговара, а не како би сте се ви развили и достигли економски стандард где ће сви живети боље. Њихови стандарди подразумевају да они све што је вредно преузму у вашој земљи а оно што не вреди да држава сервисира кроз кредите, опет које узимате од њих тако да како год окренете тај њихов демонкратски консалтинг вас кошта енормно и тешко можете да реално напредујете уз њихову асистенцију. Закони који сте принуђени да доносите а који осликавају сву могућу изопаченост и промовисање таквих ствари системски кроз школство и правни поредак где вам везују и руке и језик на све могуће начине дозвољавајући да можете да мислите у себи, али наравно да ћутите о томе. Та назови слобода која се нуди је све друго осим слободе, јер су све могуће језичке термине ставили у своју функцију, а у суштини имају супротно значење.
Србија као земља непокорних, тврдоглавих и пркосних људи који живе на истом том Балкану никада им неће бити прави савезник јер ће се нас увек бојати и кад смо као тих година 05. октобра били економски упропаштени од истих тих назови ослободилаца. Увек ће се трудити да нас уситне и распарчају, да нас унизе разноразним политичким одлукама и извртањем термина и вештим пласирањем медијских вести, разних Сребреница, Рачака, злочина које су починили над нашим народом, што војно, што економски, што здравствено, што еколошки, на сваки могући начин. Никада Србија неће ући у ЕУ јер би пре тога морала да се одрекне свега и земље и воде и свих других природних ресурса али и језика и ћирилице и Српске Православне Цркве и самог Бога. А то ма шта мислили и радили неће се никада догодити. Царства су долазила и пролазила али ми Срби смо и даље ту, испратићемо и ове у историју и биће нам само један ружан део историје из кога ћемо можда извући неке поуке. Ново време тражи да се Срби уједине у напорима да се одбране од насртаја са свих страна а то могу само уједињени и сложни.
