Насловна Фељтони Др Павле Кондић: Одјеци 27. марта 1941. у Митрополији црногорско-приморској

Др Павле Кондић: Одјеци 27. марта 1941. у Митрополији црногорско-приморској

Још је Српска црква видала ране и зацељивала свој организам од жртава, разарања и страдања поднетих у току Првог светског рата, а већ 1. септембра 1939. године покренуто је крваво коло које се вијало на све четири стране света, односећи до тада бројне жртве, до 8. маја 1945. године, а понегде и нешто дуже. Пратећи збивања и развој догађаја на просторима и међу народима који су захваћени вихором рата, а једнако стање и положај Српске цркве и народа у самој Краљевини, Свети архијерејски сабор се, као највиша управна власт, по одлуци и позиву Светог архијерејског синода, састао у ванредно заседање 25. новембра 1940. године у Патријаршијском дому у Београду. Разматрајући горућа питања црквеног живота и мисије, анализирајући појаве и догађаје који су ометали и спутавали слободан и делотворан рад Цркве, Свети архијерејски сабор донео је одлуку да се 13. децембра по свим српским црквама и манастирима одржи молитва за мир.

Разматрајући питање положаја Српске цркве у држави и њеног односа према другим признатим вероисповестима, Сабор је решио да се Божићном посланицом обрати свим православним верницима и свим људима добре воље са следећим речима пуним бриге и очинског старања: „Свети архијерејски сабор посветио је своју нарочиту пажњу и посебну бригу верским и црквено-културним питањима нашег народа, па је расправљајући ова питања, на основу писмених извештаја надлештава и многих других проверених обавештења, сазнао и с болом констатовао:

да народ српски у неким крајевима Југославије подноси многе невоље и неправде;

да му се омета правилан верски и црквено-културни живот;

да му се потискује његово освештано писмо ћирилица, како из званичне администрације и јавног живота тако и из школе;

и

да се уопште стварају велике непријатности и неприлике како чиновништву тако и другим сталежима само зато што су Срби.

Због тога, српски архијереји, на челу са својим патријархом, сматрају за своју дужност да, шаљући благослов и поздрав свему народу српском, увери га:

да они дубоко и болно саосећају све невоље и неправде које се чине према Србима у овој земљи; и

да се за њега постојано моле Свевишњем Богу; и да су чинили и да ће чинити све потребне и сходне кораке, једнодушно и енергично, како би се поменуте неправилности што пре исправиле и неправде отклониле, да би се тако сви грађани наше земље осећали не као у туђој, него у својој слободној кући и заједничкој држави.“

Због забране државне цензуре, ове речи нису могле бити објављене, а испред Владе су двојица министара (министар правде Лазар Марковић и министар без портфеља Михаило Константиновић) истога дана када је ово саопштење предато за штампу лично интервенисали код Светог синода да се промени његов садржај и терминологија. Не одустајући од тако уобличеног саопштења, Свети синод је поверљивим актом обавестио све епархијске архијере о насталом случају. Овај, у ширем изводу приказани догађај, с обзиром на ниво проблематике и учесника, одсликава драматичност ситуације и односа Цркве и Државе тога времена.

Српска патријаршија и као институција и као управни центар Српске цркве на челу с патријархом Гаврилом, доказаним борцем и страдалником за правду Божју у то време пуно неизвесности и усталасаних политичких покрета, била је црквено-народни и духовни стожер у који су биле упрте многе очи. На ту страну погледали су многи синови српског народа и Цркве очекујући савет и упутство за дане који долазе. Међу многим писаним обраћањима свом духовном поглавару, 22. марта 1941. пише и група грађана из Андријевице (територија Митрополије црногорско-приморске): „Народ овога краја извештава Вашу Светост, да Српство стоји на бранику своје нације и свете Цркве, и готов је положити свој живот за Отаџбину и њену слободу“. Истим поводом обраћају се и православни верници Беранског среза телеграмом од истог датума: „Ми знамо да је наша држава Југославија на прекретници и на крсту Господњем. Познајући вас, као вођу Православне цркве и православног народа, ми са нашом историјом знамо да су нас водиле духовне вође у критичним тешким моментима које је и данас неминовно, те вас као пастира Православне цркве молимо да у овим критичним моментима водите православни народ ка избављењу у бољој будућности за његов национални опстанак и Светосавску цркву. У то име, ваша чеда из Берана и околине, полажемо наду. Молимо вас да са осталим православним достојницима водите бригу о интегритету наше моћне отаџбине…”

Уверен да је у личности патријарха Гаврила и Свегог архијерејског сабора садржана духовна снага и непоколебиво достојанство, који имају снаге да се одупру притисцима и насртајима, ма с које стране долазили, народ се снажно привио уз своје духовне поглаваре упирући у њих поглед и наду, о чему сведоче речи упућене с Цетиња 24. марта: „Поздрављајући родољубиви и одлучни став Ваше Светости, у овом судбоносном часу народног искушења, молимо да Српство до краја поведете. На том путу слиједи Вас једнодушно васколика српска паства. Са величанственог народног збора. Црногорци Вам одају признање и поздрављају, Живјела Ваша Светост и Светосавска црква!“

Сличне речи су српском патријарху упућене и из Подгорице 26. марта: “У данашњим судбоносним часовима очи Српства гледају на вас, Свети архијерејски сабор и његову мушку ријеч: част изнад свега!”

Подстакнут бригом за судбину народа и Цркве у данима када је све било неизвесно, када је мач нацифашизма злокобно витлао над државом, Свети архијерејски синод на челу с патријархом Гаврилом сазвао је хитно у ванредно заседање Свети архијерејски сабор за 27. март 1941. године. Телеграми с позивом упућени су архијерејима у земљи свега неколико дана пред заказани термин. С ове историјске дистанце, чињеница да су се под кровом Патријаршије нашле готово све српске владике – њих 24, осим архијереја из иностранства: америчко-канадског Дионисија (Сједињене Америчке Државе), мукачевско-прјашевског Владимира (Мађарска), чешко-моравског Горазда (Чехословачка) и будимског Георгија (Мађарска) – на дан који је по својим последицама неоспорно од пресудног карактера у савременој историји и нашег народа и шире, може се тумачити као прст Божји. Записник са заседања Сабора потресно сведочи колико је висока свест и брига обузимала саборске оце.

Тога дана патријарх Гаврило изговорио је историјску беседу, чији је садржај уобличен на првој Саборској седници. Патријархове а једнако и свих саборских отаца речи: „Чеда моја у Духу Светоме, понизимо се пред Богом и усправимо пред људима. Ако је Бог са нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако је умрети, да умремо за светињу и слободу као и многи милиони православних предака наших!“

Снажно и неућутно одјекују ове очинске речи у срцима и уму српског народа од тренутка када су изговорене па до дана данашњег. Патријархов говор пренео је Радио-Београд, чиме је омогућено да га чује највећи део српског народа, а небројено мноштво народа у одушевљењу сабирало се пред Патријаршијом, кличући и поздрављајући српског патријарха и владике. Више пута патријарх Гаврило излазио је на балкон Патријаршије и срдачно отпоздрављао својој духовној деци.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије истог тог 27. марта 1941. године упутио је Црквеном суду на Цетињу, намењен свим црквеним јединицама у Митрополији, телеграм чији садржај због своје историјске важности заслужује да буде наведен у целости: „Данас је Његово Величанство Краљ Петар Други узео у своје руке краљевску власт. Свети архијерејски сабор радосно поздрављајући овај историјски догађај препоручује с обзиром на данашње прилике и наређује да све црквене власти и свештенство наше Цркве најенергичније настоје да се наш народ једнодушно и сложно окупи око нашег младог Краља и најоданије се преда вршењу својих дужности према Краљу и Отаџбини и пуном одржавању слоге, реда, мира и спокојства. У народу ово хитно саопштите црквеним властима и пастви и енергично настојавајте да се у потпуности извршује.“

Прото Никола Марковић је у својству најстаријег члана Црквеног суда расписом упућеним свим архијерејским намесницима и управама манастира обавестио целокупну јерархију у Митрополији.

Како је код народа широм Митрополије, односно Зетске бановине, прихваћена вест из Београда дирљиво сведочи савремени запис који је објављен у Зетском гласнику, бановинском листу који је штампан на Цетињу. Препуштамо реч аутентичном историјском сведоку: „…У Цетињу већ око осам часова народ се почео купити испред Цетињског манастира, чија су звона објавила радосну вијест. Ту се формирала импозантна поворка на чијем челу су ношене слике Њ. В. Краља и Његове Светости Патријарха г. Др Гаврила и многобројне заставе. Народ, који је пристизао из удаљенијих улица са највећим одушевљењем придруживао се поворци, која је за кратко вријеме добила невјероватне и невиђене размјере. Уз непрестане и одушевљене поклике Његовом Величанству Краљу, Краљевској влади и Отаџбини, уз јеку патриотских пјесама и непрекидну пуцњаву, поворка је прошла градом и зауставила се пред Командом дивизије, гдје су одржани говори и приређене дуготрајне манифестације… Опште је мишљење да овако имлозантну поворку и овако спонтани израз народног расположења Цетиње још није доживјело. Поворка се тек око 11 часова повратила пред Манастир, гдје је отслужено свечано благодарење. На крају благодарења протојереј г. Никола Марковић је одржао непрегледној маси народа, која се налазила пред Манастиром, родољубиву бесједу о значају дана. Свештени говорник за цијело вријеме трајања своје бесједе држао је у једној руци крст, а у другој пушку, симболишући на оваки изражајан начин вјековну улогу нашега свештенства у тешким и судбоносним данима нашега живота.“ Ово сведочење потврђује и исказ Мирка Вујовића, приликом прославе 50 година матуре последње генерације Цетињске богословије, на Цетињу у изречен у јесен 1991. године, ” …Оно што се на Цетињу догађало 27. марта 1941. године. На вијест што се догодило у Београду сви грађани Цетиња, као што су то радили у свим одсудним моментима у историји Црне Горе, окупили су се пред Манастир. Наравно, и ми који смо живјели у Биљарди, изишли смо пред Манастир. Сјећам се да је у одсуству Митрополита, послије одслужене Литургије на улаз у Манастир изашао у одеждама протојереј Никола Марковић, који је у том моменту замјењивао Митрополита, и одржао ватрени патриотски говор. По завршетку говора затражио је пушку од шефа градске полиције Вукића и испод свода испалио свих пет метака из крагујевке. То је био врхунац одушевљења и родољубља Цетиња.“

Манифестација патриотског одушевљења Цетињана настављена је пред Официрским домом где су били постројени сви официри и војници стационирани на Цетињу, на челу с 38. пешадијским пуком „Његошевим“, предвођени војном музиком. Пред морем народа говорили су председник цетињске општине Томо Милошевић, заменик тренутно одсутног бана Божидара Крстића, његов помоћник Душан Влаховић и командант Зетске дивизијске области бригадни ђенерал Миленко Варјачић. С овога историјског скупа послати су телеграми поздрава, подршке и лојалности краљу, патријарху, председнику владе и министру Даковићу, члану владе из Зетске бановине. На име патријарха Гаврила упућена су два телеграма: „Народ Зетске бановине, за неизмерну радост и срећу коју данас преживљава, дугује дубоку захвалност своме Патријарху, достојном представнику Светосавске цркве и кличе: Да живи Њ. Светост Патријарх Српски Др Гаврило! Замјеник Бана, Помоћник Д. Влаховић.”

И телеграм упућен испред грађанства Цетиња вредан је историјски сведок: „У часу кад Цетиње најодушевљеније прославља ступање на Краљевски престо нашег љубљеног Краља Петра ИИ, молимо Вашу Светост да прими дубоку хвалу и признање цјелокупног Цетињског грађанства за величанствену и значајну улогу коју сте извршили за спас и опстанак наше велике Домовине. Живио Поглавар наше Светосавске Цркве и Витез Карађорђеве звијезде с мачевима, прослављени син црногорских брда, Патријарх Српски Гаврило! Предсједник Општине града Цетиња Томо Милошевић“.

Извештавајући Митрополију о примању акта који је упутио митрополит Јоаникије, архијерејски намесници и старешине манастира дали су драгоцена сведочанства одушевљења и патриотског полета који је обузео народ. Од 25 приспелих одговора, за ову прилику наводимо делове само три најкарактеристичнија.

Вршилац дужности старешине манастира Мораче јеромонах Гаврило Дабић пише: „…Народ је одушевљен и кличе своме младом Краљу. Кличе своме првом грађанину Њ. Св. Г. Гаврилу и Њ. Впр. Митрополиту Цр.-пр. Г. Јоаникију којима су много благодарни јер знају шта је ропство Нијемаца и Аустријанаца (…) Послије извршеног благодарења коме су и позвани резервисти присуствовали (29. ИИИ) растанак је био дирљив. Сваки иде радије у војну јединицу, на фронт, него својој кући. Клицању нема краја. Народна пјесма која ниче из дубине душе сваког Србина-Црногорца (Онамо, намо) разлеже се долином Мораче. Све весело иде, а многе сам видио гдје за пута од 50-60 км. пјешачења, у својој торби имају по пола кукурузног хљеба и неку главицу лука. Ово ради тога што је Часни пост. Пјесма и клицање, а понекад и по који револверски метак, чују се док не зађоше у клисуру зв. Платије. Суза нема ни код жена.”

Архимандрит Леонтије Митровић, носилац Албанске споменице и ордена Белог орла првог реда, лапидарно, али с предрагоценим сведочанством подноси извештај Митрополији: “Овим се потврђује пријем најрадосније вијести…“

Управа манастира Косијерево сведочи у свом извештају Митрополији: „…Ту радосну вијест Управа манастира објавила је народу са звоњењем звона. Дотични грађани, чим су чули звона на манастиру, похитали су да виде и чују шта се догодило. Кад су разумјели тај весели глас, одушевљено су поздравили тај историјски догађај са пјесмом и весељем…“

И међу осталим извештајима који су пристигли у Митрополију од црквених јединица с терена има исказа који сведоче да је догађај од 27. марта 1941. године наишао на одобравање и подршку. Преузимање краљевске власти од стране Петра ИИ Карађорђевића дало је у том тренутку нову снагу и било извор самопоуздања српском народу, макар његовом већем делу, у времену пуном неизвесности и несигурности, личне и колективне.

Опште одушевљење свештенства и народа Митрополије црногорско-приморске због догађаја од 27. марта 1941. године врло брзо је ишчилело јер је већ 6. априла ратни пожар обузео читав српски народ. Још није утврђен коначни број жртава из редова свештенства и народа с територије Митрополије у току Другог светског рата. Свештену поворку од преко стотину служитеља олтара Господњег који су својом крвљу посведочили верност Богу и светој Цркви предводи митрополит-мученик Јоаникије Липовац, који је као и многи други, на правди Бога, остао без гроба и мрамора, убијен од безбожника.

Извор: Митрополија

Најновији чланци

Симонида Кордић: Гласам у Херцег Новом, неко хоће да скрије ДПС злоупотребе!

Функционер Демократског фронта Симонида Кордић казала је да од 2002. нигдје друго није гласала осим у Херцег Новом и да ће тражити исправку уколико...

Премијер узвраћа: Лидери ДФ-а да не измишљају, шта ће бити када се открије ко се стварно састајао са Милом!

Премијер Здравко Кривокапић поручио је лидерима Демократског фронта да не измишјају приче јер шта ће бити када се открије ко се и заиста тајно...

Бивше Министарство просвјете легло корупције: Начелник за кадрове приходовао од ауто-школа 3800 евра годишње!

Провјером ангажовања запослених и анализом њиховог рада утврђено је да је одређен број њих остваривао накнаду која прелази границе домаћинског односа као и колегијалности....

Пиромани и политика, Благоје Граховац: Реприза репризе!

Генерал у пензији Благоје Граховац казао је за РСЕ да је у Црној Гори увијек било страних утицаја и интереса, али да се овога...

Гласање у вријеме предака Монтенегрина: Титове „ћораве“ кутије!

У новембру 1945. год. одржани су „први демократски“ избори. КПЈ је истакла своју листу на челу са Јосипом Брозом Титом. Других листа није било...