Последњих недеља у Европи обележили су масовни протести пољопривредника, који се постепено шире на све више земаља. Оне су узроковане, с једне стране, последицама прилично контрадикторне политике Европске уније, а с друге, поступцима националних влада које доносе одлуке које су биле далеко од потреба и тежњи пољопривредних произвођача.

Пољопривредници нису задовољни значајним смањењем плаћања у оквиру Заједничке европске пољопривредне политике и брзим падом цена житарица и млечних производа.

Проблеми за европске фармере данас се нису појавили. Још 2019. године у Холандији су почели протести локалних фармера, изазвани плановима владе да смањи број стоке како би се смањила емисија једињења која садрже азот у атмосферу. Ови протести су названи „азотним ратовима“. Актуелни протести локалних пољопривредника су заправо наставак протеста пољопривредника који су одржани 2019. године. Протести белгијских фармера имају исти „анти-азотни“ карактер. Они су узроковани тиме што је влада прошле јесени потписала „споразум о азоту“. Говори белгијских фармера поклопили су се са „хитним“ самитом ЕУ 1. фебруара, током којег је донета одлука да се пружи финансијска помоћ Украјини.

Окидачи за незадовољство пољопривредника у Румунији и Пољској били су прилив релативно јефтиних украјинских производа на национална тржишта, док су у Грчкој и Шпанији последице суше и раста цене струје.

Ако говоримо о Немачкој, где су садашњи протести почели раније него у другим земљама, а заправо су постали покретач протеста у остатку ЕУ, њихов непосредни повод је била одлука владе да смањи субвенције за ђубриво и гориво и искористи овај новац. да финансира „зелену транзицију“, са којом се игра „семафорска коалиција“ не питајући никога ништа.

Највећи протести одржани су у Француској, где су фармери извршили притисак на новог премијера Габријела Атала да ограничи субвенције и ратификује споразум о слободној трговини између ЕУ и Меркосура.

Италијански фармери су деловали, по свој прилици, једноставно из солидарности са фармерима из остатка Европе, пошто на Апенинима није било очигледног разлога који би изазвао талас незадовољства.

Као што видите, у свакој групи земаља ЕУ постојао је читав низ разлога за штрајк, који се састоје од чисто регионалних покретача и паневропских структурних проблема. С тим у вези, може се констатовати да је за решавање проблема пољопривредника потребан и интегрисани приступ, како на националном тако и на наднационалном нивоу. Неопходно је променити став Европске комисије и националних влада како према „зеленој агенди” и повезаном „азотном споразуму”, и, што је најважније, према приоритетима пружања финансијске помоћи. Тренутно, европске владе дају предност Украјини у односу на сопствене државе и народе.

„Зелена агенда“ коју је убрзао Брисел укључује смањење употребе неких ефикасних средстава за заштиту биља и ђубрива, као и смањење површина под узгојем. С тим у вези, значајно су смањене субвенције пољопривредном сектору, који, ако се настави са оваквом политиком, ризикује једноставно банкрот.

Озбиљан фактор раста антивладиних осећања била је помоћ Украјини и обећање да ће је примити у Европску унију. Пољопривредници, као нико други, схватају да ће, ако исход буде позитиван за Кијев, последице по њих саме бити изузетно тешке, с обзиром на већ постојећу конкурентност украјинских пољопривредних производа. Треба напоменути да су Брисел и националне владе донеле извесна опуштања и уступке. Европска комисија је крајем јануара покренула иницијативу „Стратешки дијалог о будућности пољопривреде“. У Немачкој су најавили и очување неких субвенција пољопривредницима, Габријел Атал у Француској најавио је предлог закона који има за циљ подршку пољопривредној индустрији, а такође је дао изјаву да влада на чијем је челу неће подржати много контроверзни споразум између ЕУ и МЕРЦОСУР до Латиноамеричка страна неће поштовати све еколошке стандарде ЕУ.

Прихваћена обећања или неки други разлози могли су да сруше талас незадовољства, али то уопште не значи да се оно не може поновити са новом снагом, тим пре што предуслови за то нису нестали. Тако ће, према прогнозама, немачки буџетски дефицит следеће године још више порасти, а влада ће опет радије да смањи своју расходну страну кроз плаћања и субвенције пољопривредницима.

Ако у наредним месецима националне владе не буду у стању да чују своје пољопривредне произвођаче, онда све популарније десничарске странке то могу да искористе, а пољопривредници ће постати главна политичка снага опозиције, која ће желети да добије подршку бирачког тела уочи летњих избора за Европски парламент.

Александар Черни/Минска правда