Насловна Вијести Култура Дарко Јововић: Зидај се куло Немањина у Васојевићима!

Дарко Јововић: Зидај се куло Немањина у Васојевићима!

Бесједа књижевника и новинара Дарка Јововића на Свечаној академији оджаној у Андријевици 25.априла 2022. На други дан Васкрса, под називом „Васојевићи у диховном, културном и историјском сјају Немањића“

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО МЕТОДИЈЕ, ЧАСНИ ОЦИ, УВАЖЕНИ ПРЕДСТАВНИЦИ ОПШТИНА БЕРАНЕ И АНДРИЈЕВИЦА, ЦИЈЕЊЕНИ ДОМАЋИНИ, ДРАГИ ГОСТИ, У ХРИСТУ БРАЋО И СЕСТРЕ

С радошћу и осјећањем високе почасти што вечерас, пред вама, под кровом овог узвишеног дома, могу да говорим, док славимо наш највећи празник, на почетку скромног слова, којег сачиних за ову прилику, поздрављам вас традиционалним хришћанским поздравом Христос Воскресе!

Чиним то убијеђен да ће и ова свечаност дати допринос заједничкој радости и међусобној љубаву коју проповиједа Христово учење и вјера наша православна. О Васкрсу, ког кроз минуле вјекове на узвишен начин, између осталих, славише славни Немањићи и Васојевићи, као продужени коријен те светородне лозе, речно је и написано, заиста, доста, тако да ја нећу изустити ништа ново што није познато свима који искрено желе да историјским чињеницама погледају у очи и ономе што наши преци словише и преносише са кољена на кољено о светим обичајима и трајању народа овдје испод комских жила.

Поновићу оно што бројни историчари, научници и истраживачи, али и они мање знавени, као чињеницу, усађиваше нашем виду и нашој свијести да Васојевићи, као дио велике српске породице, поријекло воде управо од Немањића. Од те чувене династије која и овдје, на Светим водама Лима, остави духовни, културни и историјски траг чији нас сјај грије и зрачи посебном топлином док се састајемо и на оваквим скуповима и док се сабирамо у храмовима, увјерени да се они издижу ка неби са темеља које, са вјерним народом, давно ударише руке Завидових следбеника.
Далеко би ме одвело препричавање свега онога што Васојевиће у историјском смислу наслања на дворишта која мачем и духовном снагом омеђише Симеонови потомци и сродници и оставише племену Васовом у наследство.

Зато ћу, опкољен ововременом збиљом, поштујући тему вечерашње академије, заогрнут подјелама и страхом за наше сјутра, изазваним, прије свега, незнањем, указати да се, при свакој помисли о нечему што Васојевиће удаљава од Немањића и Српске православне цркве, треба присјетити да Свети Сава, далеке 1219. године, у манастиру Ђурђеви ступови, задужбини Господара Будимље, жупана Стефана Првослава, сина Великог жупана Тихомира, а синоваца Немањиног, основа Епископију Будимљанску и дарова је овом народу за вијек вјекова.
То присјећање, на путу разјашњавања ко смо и шта смо, не би смјело да мимоиђе сазнање да поред Ђурђевих ступова и Епископије будимљанске, која је једно вријеме била уздигнута до степена митрополије, Немањићи широм данашњих Васојевића посадише бројне цркве и манастире и неуништиву лозу вјере која ево и дан данас доноси најслађе плодове.
Та лоза код Васојевића, чији родоначелник Васо, напојен слободарским српским соковима, продиса негдје у другој половини Средњег вијека, никада није престајала да рађа, па ни онда кад су бројни тирани и завојевачи покушавали да до темеља затру слово о нашем постајању.
Непријатељи су рушили и палили цркве и манастире као најубједљивије доказе да смо ту своји на своме, али су ти храмови наново васкрсавали као најљепше Божије уздарје и свједочанство да је Васов род од свог настанка задојен љековитим светосавским млијеком, припремљеним да нас вјековима духовно питоми и опомиње да само слогом, молитвом и истином о сопственом поријеклу можемо ићи путевима напретка и благостања.

Јер да није тако не би се истина о томе да су Васојевићи највеће српско племе одржала кроз вјекове и била чувана као нешто најсветије. Та истина, коју Васојевићи исковаше, идући Савиним стопама, дали су им махове да својим племенитим корацима, учврсте завичајне међе, али и да се распростране широм земљиног шара. Многи од њих су својим дјелима задивили свијет, доказујући да су род од рода и да им Немањина крв даје крила да печате и човјечност и научна и културна дјела и достигнућа и буду на услузин Богу, истини и правди. А да су се племенске жиле Васовог стабла дубоко ужилиле кроз духовне посједе Немањића, говоре наши гласови заједнички меморисани у пјесми и плачу, у косовској рани и у јеку звона манастирских.
А има ли за нас Васојевиће боље препоруке пред Богом, који нам распореде животне пише, од оне да смо Немањин сој. То је залог који нас учи да са Божијим међашима и племенским родословљем играња нема и да је свако прекрајање небеских тапија проклето и осуђено на пропаст.
А да је то тако народ Васојевића, показа и недавно, када из љубави према својој православној вјери и Православној Српској Цркви, први покрену величанствене литије, које се проширише на Црну Гору и спријечише да неумници од Бога и народа отму свете нам храмове.
Уради то стављајући до знања да су наши храмови, неуништиви и да су сви непријатељи пред њиховом величином и снагом вјерног народа остали поражени. Устао је народ овога краја, јер га нa то, између осталог, обавеза и зов предака који су давали своје животе бранићи светиње, а тако и извор вјере и живота наших зањиханих у колијевци Немањиној.

Чинили су то призивајући Бога и Светог Саву, по чијем имену се прозваше многа мјеста у нашем крају, знајући да нас он најбоље може опаметити у временима кад су наша одбјегла браћа кренула да са Богом тргују. Васојевићи га и данас призивају како би нас поново извео из невидјела и незнања и увео у Божије књиге, из којих смо се, под притиском других и сопствених заблуда, знали исписати.

Призивају га да нам помилује прочеља како би у њима столовали следбеници мудрости, упућени да чују глас народа свога. Његова нам рука и даље треба на врху софре да дарове духовне донесе и грешнике на исповиједање поведе.

Призивамо Светог Саву да нам опрости што смо заборављали да се кајемо док смо једни од других окретали главу, мислећи да смо срећни што смо далеко од крље родне и што нам руке не ломе исту погачу. Призивамо га да нас измири, јер он мирити зна, и кад помиру мјеста нема.
А измирење наше управо лежи у истини, а та се истина најбоље огледа у духовном, културном и историјском сјају Немањића уоквиреном у огледалу пред којим сваки Васојевић треба да стане, јер је то огледало његова лична карта и завјет праотаца чије молитве допиру од Комова до Косова, од светог нам Књажевца до Авале и Ловћена.

Због тих молитви не смијемо Васојево класје родно од сисе мајчине одвојити и исписати са Немањине адресе. Зато се и на овај Васкрс молимо Светом Сави, јер нас он најбоље познаје, да нас спаси од самих себе, знајући да ћемо сви заједно у исту земљу. Спаси нас Свети од пртешких ријечи које пријете душама нашим, како не би гробља поганили кад нам се кости под земљом измијешају.
Спаси нас, јер нас је све мање на огњиштима на којима наши праоци удруживаше наде да ће им синови разумом хранити горе родне. А изгледа да нам за опстанак највише разума треба, док затворене куће и замандаљени обичаји најављују затамњена свитања.

Катанце самоће скинућемо једино ако се измиримо и удружимо и разагнамо нерод из наших њива и духовних вртова. Зато нам овдје, гдје Немања просу сјеме наше, треба јако удружење како не би заборавили имена своја и како не би опоганили Васов траг, док призивамо свјетлије зоре. A те зоре се назиру, јер је очигледно да јачају престоли оних које за браћу призивамо. Те зоре, умјесто приче да је свуда боље него овдје, ишту више завичајне љубави, јер срећа се гради и на поштовању посједа на којима станује зној наших очева и дједова и борба и жеља да им огњишта родна не замиришу на самоћу и табане туђе.

Зато додај нам руку Светитељу како би завичај имао са чим да се закуне. Опрости нам што смо одавно постали Ови и Они, иако смо скупа сви твоја чеда зањихана у крилу Немањином и окована позлатама Царства Душанова.

Опрости нам што смо оскудни памети, што нам је кратак вид избраздан греховима и што име Србиново продајемо и отуђујемо да би туђи род племенили. Истјерај мрак из наших душа и домова, сачувај нам књиге и писмо од безбожних слова и ђавољих знакова. Ако их не сачуваш бојим се да нам нећеш одговорити на дописе које ти шаљемо, јер су безбожници кренули да нам рукопис иштете и замрзну мастило Ћирилово. Нашим тамницама прозори требају, а ти си научио да их отвараш, како би нам цвијеће свјетлост угледало.

Помоли се за отуђене који мисле да могу твоју светост и твоје храмове да закупе прљавим парама. Опрости свима нама раздвојеним невидјелом и ранама. Убиједи оне који владају да буду на услузи народу свом, а не само својим потребама и партијама. Понови им да чују да су пред Богом једнаки, ма колико блага имали, са онима који мрвицама хране своју дјецу.

Убиједи све оне невјернике да ова брда, омеђена стопама твојим, нико неће заметнути преко рамена и однијети их из Горе Црне. Кажи им да без Васојевића и без ових брда нема ни Црне Горе. Поручи им да се Његошево пјевање о српству и Црној Гори најљепше овдје пјева. Стави им до знања да звона у престомом граду Епископије будимљанске неће запријечити они који мисле да преименују српске храмове у неке друге, док год буде постојало Васовог трага.
Гарант за тако нешто је и храм Светог Симеона Мироточивог којег вјерни народ овог краја, уз помоћ Бога и својих пријатеља, сагради на његовом давно омеђеном имању у Беранама, и тако на најљепши начин утврди своју припадност и вјерност светородној лози Немањића.
На крају дозволите ми да завршим ово скромно обраћање са пјесмом „Зидај се куло Немањина“, коју написах, негдје прије двадесетак година, кад је и почео да се гради поменути храм.

Зидај се куло Немањина

Зидај се куло Немањина
Зидај се на Светим водама Лима
Зидај се у инат душманима
Зидај се колијевком и сватовима
Зидај се како си се зидати знала
Док си таму у свјетлост претварала.

Зидај се куло Немањина
И кад те разиђују клети
Зидај се ти мораш одољети
Онима што се издајом хвале
Нек руке твоје олистале
Распире огањ истине свете
Зидај се у нама Немањино дијете.

Зидај се куло Немањина
И кад угарке у тебе мећу
И кад у гробу преврћу мртве
Зидај се навикнута на жртве
Које ти вјером темеље бране
Зидај се нек твоје очи извидане
Молитвом дозову зоре
Зидај се нек твоје стијене проговоре
Језиком братског мира
Сачувај нас тајном манастира.

Зидај се куло Немањина
Зидај се нама и нашим синовима
Врати нам пород с тешкога пута
Зидај се на пјесму навикнута
С којом си нас одржала
Зидај се испод небеског огледала
Гдје се разгранала твоја лоза славна
Зидај се као у времена давна.

Зидај се куло Немањина
Док рањени гледамо у твоје нити
Ти нас једино можеш оздравити
И вратити из бјежаније тешке
Нек твоје ријечи витешке
Проломе горе на Светим водама Лима
Озидај нас љубавима.

Прилог припремио Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа “Глас Холмије“.

Најновији чланци

Југоносталгија и Титова Југославија без носталгије: Дан републике са грешком!

Пише: Иван Милошевић Нијесам југоносталгичар и могу без Југославије, али ово плакање над Титовом Југославијом дибидус је бесмислено, а и глупо. Када прочитам писма оданости...

Планета: Голодомор – измишљотина и историјски фалсификат!

ТЗВ. ГЛАДОМОР ИЛИ ГОЛОДОМОР ЈЕ КОНСТРУКТ ЦИА, својевремена америчка подвала националистичким Украјинцима срачуната на изазивање њихове мржње према званичној Москви, а касније према Русији...

Даниловград: Глуви телефони поткопавају трг!

Због изградње пословног објекта на Тргу голооточких жртава у Даниловграду, јуче је, како је казао Вук Иковић из покрета "Преокрет за Даниловград", изашла на...

Срби у свијету: Јакша Вучичевић добио грант од 1,5 милиона евра за развој физике!

Истраживач из Института за физику у Београду Јакша Вучичевић освојио је грант Европског истраживачког савјета од 1,5 милиона евра за истраживања која би могла...

Нова српска демократија: Лидија, Мило и прслук „Диор“ неће се сакрити од руке правде!

Клуб младих Нове српске демократије реаговао је на појављивање Лидије Ђукановић, супруге Мила Ђукановића, на јучерашњем протесту испред Скупштине на ком је носила скупоцјену...