Петар Колендић био је књижевни историчар и почетком 20. века истакнути припадник покрета дубровачких Срба католика. Својим свесним избором нације, он се, попут неколицине других Дубровчана, сврстао у Србе и српство искључиво као национални, дакле политички и историјски концепт одвојен од вере, односно православља. Нажалост, одбијање овог концепта и интеграције таквог избора у савремену српску нацију, историјска је грешка без преседана.
Приказати живот и рад Петра Колендића, уз повод 140. годишњице од његовог рођења и у свим импликацијама које се око те биографије и дела јављају, није лако. За то би нам требала погодна и јасна метафора. У том смислу, слика која би најлакше могла илустровати линију која је одредила овај живот у споју српско-хрватских динамика и књижевности – имала би облик хеликса, завијеног попут навоја на шрафу или спиралних степеница којим се графички приказује људски ДНК. Колендићев животопис и научни рад, али и политичке идеје, највише наликују тој слици.
Петар Колендић био је књижевни историчар, Дубровчанин, а дубровачка књижевност биће његова научна и лична мисија током читавог живота. Рођен септембра 1882, у бурно доба, Колендић је од младости био припадник једне и у Матици до данас по својој важности слабо препознате групе настале у Граду отприлике у исто време – србокатоличког покрета.
Млади бунџија је због ових идеја избачен из дубровачке гимназије, приватно је полагао испите, а након матуре у Бечу је уписао природне науке. Изгледа да је за његово окретање славистици кључни утицај имао Милан Решетар, и сам бечки докторанд, једна од магистралних фигура покрета дубровачких Срба католика, као и студија наше књижевности и језика.
Енциклопедија Лексикографског завода Колендића данас уврштава у хрватске историчаре, како с обзиром на порекло, тако и због тематике рада: поред дубровачке књижевности, поље његовог проучавања биће и остаће и стара хрватска књижевност и књижевна баштина далматинских и босанских фрањеваца. Идејно, Колендић се рано и горљиво укључио у србокатолички покрет заговарајући идеју о Дубровнику као делу српске културе, у шта ће онда у континуитету уврстити и дубровачку књижевност и језик, те типичним радикалним гестом припадника овога данас маргинализованог покрета, „присајединити“ и читаво дубровачко културно наслеђе.
Дубровник у фокусу
Ношен тим склопом идеја и ставова, неодвојивих од дубоке свести о вредности властите културе и њеног наслеђа у специфичним историјским условима и несрећама које су брисале овим простором, Колендићева уверења стајала су и у снажној спрези с позивом филолога којем је на првом месту посвећење тексту, односно оданост науци, откривању и стремљењу ка напретку властитог научног поља, без обзира на идеолошке или националне одабире.
Отуд ће његов рад бити дуг, предан и темељит. Питање ауторства рукописа, рецимо, спада у један од најтежих послова књижевног историчара и филолога, а Колендић је кроз изразито захтеван и исцрпљујући рад по архивима остварио и постигао најважније за практичара струке. Успео је тако атрибуирати ауторе многобројних старих рукописа дубровачке књижевности, у распону од класичних имена попут Менчетића, Бобаљевића, Сквадровића, Ђурђевића – и међу њима, као круном, и најважнијег, Марина Држића – до заборављених, анонимних или мало знаних аутора. Компаратистичким методом и као зналац ренесансне и барокне књижевности тражио је изворе за дубровачка дела и њихове стране узоре и моделе, с нагласком на трајни однос овог јединственог књижевног корпуса наспрам италијанског књижевног модела и утицаја, те моћне европске културе с којом је Дубровник делио обалу истог мора.
Дубровачка књижевност и културна историја у многобројним темама и појавностима остале су Колендићева опсесија и специјалност: бавио се историјом писма и штампања књига у Дубровачкој републици (између којих се издваја изузетно интригантан рад „Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике из 16. века“), као и историјом дубровачке драме и драмског текста, а започео је чак био и једну генеалошку студију о дубровачким грађанима.
Свој истраживачки и научни посао професор Колендић је упорно настављао и док су се око њега мењали системи и режими, падала царства, оснивале државе, беснели светски ратови. Академску каријеру је почео за време Аустро-Угарске монархије, наставио је у првој заједничкој држави Јужних Словена, радећи као гимназијски професор у великој јужнословенској дијагонали од Шибеника и Сиња преко Котора све до Скопља (на предлог Павла Поповића), тамо већ као универзитетски професор.
Након пресељења у Београд између два велика рата, ту ће и остати и дочекати окупацију 1941, под којом је био заточен у злогласном логору на Бањици. Дочекаће ослобођење 1945. и наставити да ради на београдском универзитету у ери нове Југославије, када убрзо постаје и редовни члан САНУ.
Другачији концепт припадништва
У погледу научног метода, Колендић је био позитивиста, што је апсолутно важна чињеница, и то у двоструком смислу. Научни позитивизам филозофски је правац који се, у најкраћем, базира на уверењу у оно што је искључиво научно проверљиво и који стварним сматра само мерљиве и доказиве ствари, бивајући због тога и смер који негира границе природних и друштвених наука.
Јасно је зашто се такав метод уклапао уз Колендићево марљиво и бескрајно стрпљиво скупљање и проучавање што већег броја старих текстова тумачених и систематизованих такозваним начелом емпиријске верификације тврдњи, тестовима и проверама, на платформи две кључне опозиције позитивизма: истинског насупрот лажног (фалсификовања), те, у синтези, научног против ненаучног.
Али, ту долазимо до неочекиваног места и момента где је Колендићев позитивизам значајан, управо фасцинантан у једном другом погледу. Циркуларном логиком, тај је филозофски и научни избор кључан и за сам разлог писања портрета овога научника. Као позитивист, Колендић руши несвесне, аутоматске представе и клишеје о томе шта је дефиниција националне припадности, конкретно припадности српском корпусу. То можемо одмах увидети директним и непосредним експериментом и примером. Ако бисмо упитали читаоца да у тренутку одговори да ли у припадност том корпусу аутоматски иде и она верска, конфесионална, конкретно припадност православљу, одговор је наравно – да.
Дубровачки Срби католици, као историјска чињеница, као (угашен) глас из прошлости, мењају и ту поставку, по себи самима и своме опредељењу. Но овде, кроз Колендићев случај као егземпларан, настаје и једно велико „али“. Он и ову задатост руши и доноси нешто потпуно ново, досад слабо или никако промишљен момент у нашем националном и историјском комплексу.
Србин католик
Наиме, споменути позитивизам чији је систем идеја и теорију заступао Колендић, у свом филозофском систему нема метафизичке компоненте, што ће рећи ни религиозне ни теолошке. Дакле, Колендић је и Србин-католик само условно, декларативно, јер припада том покрету. Својим свесним избором нације, пак, лишеног и конфесионалног припадништва у којем се родио, али – а овде долази најважнији обрт – и неусвајања православља као елемента „иманентног“ српској нацији, он се, попут свега неколицине других, сврстава у Србе и у српство искључиво као национални, дакле политички и историјски концепт, одвојен од вере.
То је тада заправо потпуно револуционаран концепт: бити део нације, бирати нацију, али не и њену већинску конфесију. Нажалост, одбијање овог концепта и интеграције таквог избора у савремену српску нацију, што је процес који је водила и изборила сама Српска православна црква, историјска је грешка без преседана. Кад је у Краљевини СХС српска нација напокон изједначена с православном религијом – али само у односу на католицизам, не и на ислам, наравно – то је имало импликације и последице које су и данас једва замисливе. Могућности, односно неискориштен потенцијал развитка те идеје, остају слепа мрља формирања модерне српске нације.
Отуд је каснији политички и идеолошки окрет ка левици код Колендића сасвим логичан, управо дијалектички. Али његов национални избор остао је и тада исти као и на почетку, кад су га у младости бацали из гимназије ради растурања власторучно прављеног просрпског листа, све до краја његовога дугог живота кад је као емеритус београдског универзитета примао награде и пратио одрастање, развој и рад свога наследника, сина, Антона Колендића, такође историчара, али и политичара и дипломате чији живот и каријера тек заслужују пажњу.
Академик и историчар Петар Колендић метафора је једног испуњеног живота, академске и научне каријере, и у исто време једне неостварене идеје, новоизраслог дрвета које није успело да се разграна. Због обе ове линије, научне и идентитетске, које су означиле његов изузетан животни пут и научни рад, Петру Колендићу треба да дамо заслужено место у великој и бројној, али неједнако представљеној галерији ликова наше савремене културне историје. Сада, равно стотину и четрдесет година од његовог рођења, можда је прави тренутак да започнемо.
Извор: РТС
