Пише: Иван Милошевић
Јуче Алекса, данас Ник Ђељошај, сјутра већ ко зна ко, али ови наши политичари се не ваде из Вашингтона! По томе колико се по Америци раширио Бечић, рекло би се да се Алекса кандидује за гувернера Тексаса, а Ник је намерачио да сједне у фотељу Бронкса или Менхетна. И скупљају Алек и Ник гласове по Америци, броје их свако вече и сабирају! Док не дођу до магичне бројке немају намјеру да се враћају дома, а и што би – љепше је у Америци, тамо добију оно што плате и тамо нема изненађења. Колико си дао пара, толико си добио лобиста (подршке) и све је јасно и чист је рачун! Када се вратиш дома почну старе главобоље, односно обијаш прагове бирача, па и када некога купиш нијеси сигуран да ће гласати како треба, него треба да га држиш мјесецима на узди, испуњаваш му жеље и пјеваш на увце!
Алекса је свуда стигао у Америци, сусрео се са знаним и незнаним, склопио договоре и са кусим и репатим, руковао се са свима са киме је стигао и кога је срео и чим је слетио у Голубовце отрчао је код Милојка, омиљеног европског играча, да му саопшти шта хоће од њих ови преко баре и са друге обале океана. Барем претпостављам да је Алекса све потанко објаснио Милојку, предсједничком кандидату, шта да ради и гдје да копа ровове, гдје да попушта, а гдје да стеже каиш, гдје да продужава гдје је прекратко, а крати гдје је поредугачко и шта да прича, шта да сања и обећава! Изгледа да је Бечић схватио оно што је давно прихватио Милојко – не добијају се избори у своме селу, него у Америци!
Изгледа је је то схватио и Ник Ђељошај. Дочекали су га у Њујорку као да је стигао са Марса, одушевљени његовим успјесима у Тузима, гдје је усрећио 15-хиљада Албанаца и нешто мало осталих. За његове успјехе чуло се на велика звона и у десетомилионском Њујорку или нешто мањем Вашингтону. Дочекала га је сенаторка Јони Ернст задужена за Албанце. Није стигла ни да му пружи руку, а Ник је издекламовао научену лекцију и обећао, а да нико то од њега није тражио, да је животно опредијељен за проамеричке вриједности, па ма шта оне значиле. А сенаторка му је узвратила да зна да Албанци и нијесу Албанци, него да су „проамерички народ“ и док су на том курсу има да у Тузи стиже помоћ у валути и натури. Ваљда ће потрефити сенаторка праву адресу и послати чекове на праву адресу, јер чисто сумњам да зна гдје су Тузи и којем дијелу Балкана припадају!
Без шале, али ова путешествија домаћих лидера по Америци су смијешна. Знамо да се Америка за све пита и да мора да се слушаа, али морају ли Алекса и Ник баш овако да им долазе на ноге и у кабинете. Можда ће нешто и да ућаре од тих посјета, али џаба им када и дјеца виде да ту нешто не штима. Превише је сагињања, а да човјек не посумња да ту нијесу чиста посла. Да су чиста, ваљда би Алекса и Ник обијали прагове својих бирача и грађана. Овако изгледа да им је Америка важнија од свога села! Или што би рекао Мирослав Илић – „Али метар мога села, Америка цијела“!
