Насловна Почетна Александар Чаки Милићевић, како нам је било на Цетињу: "Шта радите овдје,...

Александар Чаки Милићевић, како нам је било на Цетињу: „Шта радите овдје, мајку вам ј….“!

Цијело Цетиње је у блокади, ал налазим неки стари уски пут од Грахова до Цетиња дуг преко 50 км у нади да њега тзв. комите нису блокирале и предлажем Вукану да нам то буде маршута. Кроз голи крш и јако непристпачан терен пролазимо кроз десетак села и примјећујемо да скоро на свакој кући има плоча са некаквим натписима и несрећном петокраком.

Пратимо успут вијести и сазнајемо да је на Цетињу ситуација све напетија ал нас то не поколебава да наставимо даље.

Коначно стижемо на Цетиње. Хоћемо да одемо до манастира ал нам полиција то не дозвољава. На мени мајица Благоја Јововића и на молбу пријатеља је мјењам да не бих некога изазвала да нас нападне (контам у себи коме ће сметати Благоје па нема усташа овдје).

Излазимо на трг и примјећујемо да усташа ипак има јер чујем из неке кафане“Ми смо усташе, ми смо усташе“док се изнад њих налази шаховница. Сви кафићи на тргу су препуни тзв. комита који су у видно пијаном и дрогираном стању(велика већина)

Стижемо испред великога кордона полиције недалеко од манастира и ту правимо укључење уживо гдје Вукан извјештава о стању на Цетињу а тада се појављују и неке тзв. комиткиње које дијеле руже свакоме полицајцу. Са једним од њих се једна од одива и изгрли. Дадоше Вукану и изјаву.

Тада су нас нањушили да нисмо њихови (можда и једини Срби у то вријеме на улицама Цетиња) и чујем гласније коментаришу „Ови су Срби“ „Види четника“ „Ово је онај из Требиња, шта он ради овдје“…Осјећам се као крме у Техерану. Предлажем Вукану да напуштамо трг и идемо даље, ал код њега не примјећујем никакву забринутост и страх. Било је пар њих да су га и поздравили и питали за требињске кадије и добацивали „На пос’о“.

Долазимо до другог краја трга и до постављене комитске бине и каже Вукан “ Дај да овдје снимимо још један прилог и идемо за Подгорицу“ Узимам његов телефон и започињем са снимањем( штета што овај пут није било уживо) и након пар минута из околних кафића почињу добацивања „Мрш са Цетиња Вукановићу“, „Убиј Србина“, “ Јебо те Драшко Станивуковић“, “ Гдје ти је Додик“, „Шта радите овдје мајку вам јебем“… и масу других псовки. Вукан мртав-хладан говори у камеру као да се ништа не дешава, а мени није свеједно, морам признати.

Леђима сам окренут једном од кафића и очекујем неку стаклену боцу пива да долети из истога.

У једном моменту се скаче један момак из баште а како је он скочио и других петнаестак скаче за њим и у руљи иду ка нама. Настављам са снимањем а они хоће да ми отму телефон, склањам га у џеп а они као хијене скочили“Дај телефон, дај телефон“ На неких 30-40м од тог мјеста стоје два полицајца и нијемо све посматрају.

Ходајући уназад да им не окрећем леђа идем ка тим полицајцима и уз нагуравање одбијам да им дам телефон. Други дио руље је окружио и псује Вукана а он им одговара. Прилазим полицајцима и говорим им да је нападнут новинар и народни посланик из Требиња. Они не реагују ништа посебно на то, нити зову појачање, иако је тај дан на Цетињу преко 1800 полицајаца а ситуација је све опаснија.

Нисам пристао да им дам телефон и дајем га Вукану а они га након некога времена одузимају уз пар удараца и шамара у предијелу лица, главе и ребара…Полиција као немојте људи станите и покушава да смири ситуацију. Држи се Вукан на ногама не пада на земљу и поносно пркоси руљи. Они уз помоћ полиције бришу фотографије и видео записе.

У једном моменту онај лик што је први скочио и напао нас мени говори да пођем са њим да ми са стране нешто као каже. Ја одбијам и бојим се неке подмукле работе и тражим да ми то каже ту пред свима. Он у смислу нећу нећу овдје загрли ме десном руком и почиње да вуче у страну а ја само гледам да не завуче лијеву руку у џеп и не извади какав нож и забије ми га у стомак. Склонимо се пар метара и он ми говори“Сјећаш ли се ти мене?“ Одговарам негативно.

А он ће: „Па ти си човјече мене спасио једном на граници доле на Иваници када је била гужва и престигао велику колону да ме доведеш да не чекам у реду јер сам журио“.

Тада се сјетих ко је лик и говорим му: „Па јел’ нам то овако данас враћате на то што сам вам помогао“. А он одговара: „Да ми ниси ваљао, убили би вас данас овдје. Ал’ сам те препознао па нећемо“.

Хајде ти са мном овома и реци то све овим твојим и вучем ја њега да се вратимо у масу. И говорим му пред свима да им исприча како сам му помогао. Он почиње да се црвени, а ја преносим како је било тада на Иваници. И остали што би се постидили кога то нападоше, почињу још више да негодују псују и галаме.

Полиција нам говори да уђемо у возило да би избјегли линч и ми улазимо. Полицијац зове некога командира и саопштава му ситуацију ко је у возилу и да смо из Требиња и хоће ли да нас пребаци до станице да дамо изјаве а овај тражи да нас избаце из возила и да пјешке дођемо до станице која није ни мало близу и гдје би били изложени бруталном линчу од опијене руље која је у огромном броју на улицама. Један од полицајаца говори да би нас требало пребацити, а други негодује и каже командир је рекао НЕ и његова се пита.

Нашим возилом одлазимо до станице гдје се узима изјава. Испред станице је и репортер РТЦГ који од Вукана тражи кратку изјаву коју никада нису пренијели) ал је мени дотекло памети па сам је снимио.

Напуштамо станицу и журимо да изађемо из Цетиња да би стигли у Подгорицу на дочек патријарху. Сви су путеви чујемо блокирани за улазак на Цетиње и доносимо одлуку да пробамо преко Његуша сићи низ оне силне серпентине у Котор. Само што смо напустили град шлепер се један упријечио и затворио и тај пут.Сиђемо доле ал на раскрсници у Шкаљарима нас дочека нова комитска блокада уз музику и Томпсонове пјесме славе и задржавају масу. Има ту и збуњених туриста којима ништа није јасно.

Остаје нам само да се вратимо на Његуше и код Ераковића скренемо лијево и истим оним уским путем избијемо на Грахово у нади да се нису досјетили да и тај пут блокирају.

У касним вечерњим часовима долазимо у Грахово и остаје жал за пропуштеним дочеком у Подгорици, јер је већ било касно да преко Никшића идемо за Подгорицу.

Добио сам на стотине позива и порука јуче и данас.Неки зову да подрже, неки се чуде гдје смо ишли а неки да сазнају шта се десило и зато сам мало нашарао за ове што би волили да знају шта се десило а неће да питају или измишљају како се тобоже није ништа десило и да смо ми све измислили.

Све је ово саставни дио живота. Како је само било блаженопочившем митрополиту Амфилохију 30г да живи са тим луђацима и многим богословима који су на Цетињу свакодневно овакве ствари проживљавали.

Људи моји знам ја ко су они и гдје сам ишао не требате ми говорити оно што већ знам. Осјетио сам то на својој кожи још 1998 када сам на Цетињу подигао три прста и добио ланац преко леђа као дијете од 11 година.

ТРЕБА БИТИ КАДАР СТИЋИ И УТЕЋИ И НА СТРАШНОМ МЈЕСТУ ПОСТОЈАТИ!

Није ми жао што сам био јуче на Цетињу!

Жао ми је што нисам стигао у Подгорицу!

Ето тако…

Извор: фронтал

Најновији чланци

Приче за малу дјецу: Политичког утицаја на РТЦГ неће бити!

Министарка јавне управе, дигиталног друштва и медија Тамара Срзентић истакла је да је Јавни сервис стуб демократског друштва и да мора остати независан и...

Други о нама, српски војник: Храбар, слави славу и у рову!

Просечан српски војник имао је 26 година, али је због тешког живота на селу, а нарочито услед ратних околности, деловао старије од својих савезничких...

Алекса Бечић: Овакво стање не одговара никоме!

Предсједник Скупштине Алекса Бечић је казао да очекује наставак дијалога који је започео премијер Здравко Кривокапић. Истакао је да овакво стање не одговара никоме. Одговарајући...

Света Петка у Канади: Прослављена слава огранка СНО „Павле Ђуришић“!

Овогодишња слава огранка ”Павле Ђуришић” из Кичинера, Ватерлу, Света Петка обележена је у недељу 24. октобра у цркви Светог Ђорђа. Славски обред служио је свештеник...

И то може: Марина Абрамовић добила награду Вучића!

Поводом 140 година дипломатских односа Америке и Србије, у срцу Менхетна у Њујорку на свака три минута приказиван је спот од 16 секунди, у...