Пише : Дејан Бешовић
Радмановићи живе у Доњем Загарачу. Дијеле се на два огранка: „Дубрављање“ и „Ђуриће“. Осим главног презимена Радмановић, неки огранци носе и сљедећа презимена: „Дубрављани“ су: Вујовићи, Ичевићи, Николићи и Пешићи (према Веселину Ђуричковићу, у „Дубрављане“ спадају и Радоњићи), а „Ђурићи“ су: Велимировићи, Оташевићи, Милошевићи и њихов огранак Стаматовићи, Ћупићии Шћепановићи (према Ђуричковићу, и: Мраковићи, Лазаревићи и Јанковићи) сви родом из Сеоштица – Братоножићи . Према предању и писаним изворима братству Радмановића припадају и Беговићи, али ово није поуздано проучено . Могуће је да су они старинци у Загарачу.Према Ердељановићу, Радмановићи су пореклом из Братоножића, са Пелева Бријега, од братства Балевића. Предак или група сродника премјешта се најпре у Пипере (гдје неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, гдје узимају за славу Свету Петку. Код Шобајића, због неке крви или разуре, група сродника прелази у Загарач, где део остаје, и од њих су Радмановићи. Према овој верзији порекла Радмановића, сродни су им Вукаловићи у Зубцима у Херцеговини и потомци Вука Брђанин: Звицери у Цуцама, Вујичићи у Грахову, Милошевићи у Херцеговини – Риоци, и у Боки: Ћетковићи у Ораховцу, и Илићи, Вучуровићи и Водовари у Кривошијама. Исељење предака Радмановића из Братоножића могло је бити половином 17. стољећа, што је у вези са турским освајањем Брда.
Према братственичком предању, Недовићи у Полимљу (Пријелоге, Фемића Крш, Пећарска) и њихови исламизирани сродници Каљићи у Затарју и Доњем Колашину потичу од Ђуричковића.
Према Ердељановићу, Радмановићи су поријеклом из Братоножића, са Пелева Бријега и Сеоштице , од братстава Балевића и братстава Велимировића . Предак или група сродника премјешта се најприје у Пипере (где неки остају, и од њих су пиперски Вучинићи и Вукановићи), а затим у Шобајиће у Бјелопавлићима, гдје узимају за славу Свету Петку. Осим предања о даљем пореклу из Братоножића, постоје и верзије по којима је Радман био од Шобајића или од Бјелопавлића, па чак и да је, попут Ђуричка, од Орловића.
Радмановићи славе Свету Петку, а прислужују Никољдан.Од Радмановића су Вуковићи у Мартинићима.Иако је до сада код старих братоношких родова утврђена, за ово подручје необичне етнолошке обичаје , не би требало пренаглити са закључком, јер преци Радмановића могу потицати и од неког старијег братства са братоношког подручја, које је генетски повезано с правим Братоножићима.С обзиром да се у турском дефтеру из 1570. године Загарач наводи као пусто село, поставља се питање да ли се и за један род у Загарчу може рећи да је старосједјелачки у том племену. Међутим, они би могли потицати од староседелачких родова из ближе околине – нпр. Љешкопља, области Бјелопавлића, или из Комана, Озринића.
С обзиром да се у турском дефтеру из 1570. године Загарач наводи као пусто село, поставља се питање да ли се и за један род у Загарчу може рећи да је староседелачки у том племену. Међутим, они би могли потицати од старосједјелачких родова из ближе околине – нпр. Љешкопља, области Бјелопавлића, или из Комана, Озринића.Књиге „Загарач и Загарчани 17, 18, 19. и 20. вијека“ Милоша Шћепановића и „Малоншићи племе у Црној Гори“ Васе Чубриловића, у којима, сигурно, има још битних података за ова племена. Неке податке из ових књига наишли смо у другим изворима, наведеним у литертури.
Од загарачких Велимировића је наш познати филмски редитељ Здравко Велимировић (1930-2005) аутор култног филма „Доротеј“.Од загарачких Ћупића је народни херој Другог светског рата Чедомир-Љубо Ћупић (1913-42), познат по пркосном држању и чувеној фотографији на којој се осмехује уочи стријељања у Никшићу 1942. године. Често се чује и верзија овог презимена – Чупић= Ћупић . У попису властеле Малоншића из документа Ђурђа Црнојевића из 1492. године, имена су следећа: кефалија Богдан Шћепановић, Строисалићи кнез Нико и Радован, Вукашин Карковић, Рашко Дабковић, Лумо и Радосав Влатковић (у документу из 1494.године Владовић), Вукдраг Пајић, Иваниш Ђурђевић, Вук Станишић, Вуковићи Иваниш и Никола, Лела Љубановић, Богдан Алексић, Вучета Ратковић, Николићи Којчин, Стјепо, Ђурица и Ђуро, Ратко Новаковић, Радоња Радосалић, Радоња Ђурашевић, Бојко Божидаревић. Ако су ови људи 1492. године били властела, можемо узети да су рођени половином 15. вијека , а њихови очеви, који листом имају српска имена, почетком или око прве четвртине 15. вијека. Да би они, очеви, носили српска имена, логично је претпоставити да су рођени у српској или у крајњем – у давно србизованој средини. Отуд, јасно је да су претпоставке по којима су Малоншићи албански ратнички катун који се доселили у 15. вијеку из Српске Малесије у оквиру бурних историјских догађаја узрокованих турском инвазијом, у нескладу са ономастиком Малоншића. Нарочито кад знамо да су нека племена и братства пописана у Скадарском земљишнику 1416. године, која су касније посрбљена (попут Куча, напримјер) у то вримеме, судећи према ономастици, још увек била влахо-албанске провенијенције. Отуд, могло би се закључити или да Малоншићи не припадају овом кругу катуна, односно ратничких дружина Доње Зете, те да су или српског поријекла или барем из окружења које је већ дуго било србизовано .Милош Шћепановић пише : У документу Ђурђа Црнојевића из 1492. године, наводи се како су се Голубовићи жалили Ивану Црнојевићу да их је „њихово братство Малоншићи опљачкало и отјерало у прогонство“. Међутим, Иван Божић сматра да су Голубовићи засебног поријекла и да су се у 15. столећу „измијешали“ с Малоншићима.Шћепановићи из Доњег За гарча су потомци Шћепана Малоншића из 15.вијека , који је био пронијар Ивана Црнојевића. Његов син Богдан био је кефалија код Ђурђа Црнојевића“.
( наставиће се )
