AНАЛИЗА: Срби на Балкану -БИХ и Сребреница (24)!

Пише :Дејан Бешовић
Сребреница је градско насеље и сједиште општине Сребреница у источном дијелу Републике Српске. Према коначним подацима пописа становништва за Српску и Босну 2023. године, Сребреница има 2.410 становника, а на територији цијеле општине живи 13.409.Сребреница, заједно са подручјем Осат, захвата средишње рубно подручје источног дијела Републике Српске. Једним дијелом источни и цијели јужни дио општине лежи у завоју Дрине и представља састави дио ширег, веома живописног географског мозаика Подриња. Географски, територија општине, укупне површине 527 км², омеђена је сусједним општинама: са југа Рогатицом, са запада Власеницом и Милићима, а са сјевера Братунцем. Њен источни дио силази на Дрину, која је, истовремено, и граница са Републиком Србијом. Урбано подручје града Сребренице простире се на сјеверним падинама површи Зелени Јадар, око уске долинске равни Црвене ријеке и Ћићевачког потока, саставница Крижевице. Сребреница лежи на 360 м надморске висине.Током раног средњег вијека, Кнежевина Србија се по свједочењу византијског цара и писца Константина Седмог Порфирогенита (945-959) простирала према сјеверозападу до области Соли (шире подручје око данашње Тузле), тако да је укључивала и сво Подриње.Сребреница се помиње од друге половине 14. вијека као важно рударско мјесто, које је добило име по рудницима сребра.Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је након рата против Босне из њеног састава издвојио Сребреницу и поклонио је српском деспоту Стефану Лазаревићу 1411. године.Стефан Лазаревић је своју владавину у тој области започео једним тешким чином. Кад су се у руднику Сребреници побунили рудари, наредио је да се коловође казне стављањем усијаних бјелутака под кољена, и тако заувијек остану осакаћени. У старом ћирилском српском документу који описује како је Сребреница освојена од Босне, за њене становнике се каже: „Се же вси јереси богомилские сут.”-Гласник Српског ученог друштва, Св. XX., књ. III. г. 1866, стр. 148
У средњем вијеку је промијенила више господара, док средином 15. вијека није потпала под османску власт.Од средине 15. вијека до 1878. године, Сребреница се налазила под влашћу Османског царства. Била је сједиште истоимене нахије и кадилука, а налазила се у саставу Зворничког санџака, који је припадао Босанском пашалуку.Потом је у раздобљу од 1878. до 1918.године била у саставу аустроугарске Босне и Хецеговине.Војска Краљевине Србије је ослободила Сребреницу од Аустроугарске 18. септембра 1914. године. Нови период развоја бање Сребрница почиње 1930. када су у главном извору „Црни губер“ пронађене „радијумове еманације“; врело је тада преуређено и дограђено тако да је поред флаширања омогућено и купање.
За вријеме Другог свјетског рата у Сребреници је масовно пострадало српско становништво.Од Срба који су живјели у Сребреници, остала је жива само једна дјевојчица која се звала Маша Крстић . На други дан православног празника Свете Тројице 14. јуна 1943, усташе су побиле 250 српских цивила. Тог дана усташе су у Сребреници побиле преко 150 Срба, једну петочлану јеврејску породицу и једног муслимана који је био ожењен Српкињом са његовом породицом. Истог дана усташе су побиле 97 Срба у сребреничком селу Залазје.
Тог трагичног 14. јуна 1943. године убијено је 97 Срба у сребреничком селу Залазје. У Сребреници су усташе убиле више од 150 Срба и једну петочлану јеврејску породицу, која је била у блиском сродству са књижевником Исаком Самоковлијом, и један муслиман који је био ожењен Српкињом и његова породица“, испричао је данас Милош Николић чији су дјед и бака убијени и сахрањени у овој костурници. Николић каже да је један усташки официр, због погибије свог брата у борбама код Сребренице, наредио да се почини одмазда и то су усташе уз помоћ неких домаћих присталица учиниле. „Убијали су све Србе које су затекли у кућама и тако су страдале цијеле многочлане породице Стевановић, Крстић и друге. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани свирепо“, рекао је Николић. Он је напоменуо да тачан број и имена свих настрадалих 14. јуна 1943. године на овом подручју никада није тачно утврђен, јер то није било у интересу комунистичког система, али се зна да је након Другог свјетског рата тај усташки официр симболично осуђен у Загребу за масакр који је починио“.
У периоду од 1992. до 1995. године контролу над градом су имале бошњачке наоружане формације које су игнорисале резолуцију 824 Савјета безбједности Уједињених нација од 6. маја 1993, у којој се Сребреница проглашава демилитаризованом зоном под заштитом Уједињених нација. Велика количина оружја, међусобно неповјерење и нетрпељивост, доводили су до сталних одмазда над цивилним становништвом, које је било изложено убиствима и прогонима, углавном по етничкој основи. Муслиманско становништво је предало оружје 19. априла 1992. године, а град је стављен под контролу Републике Српске.
У мају исте године је поново преузимају снаге Армије Републике БиХ и контролишу до јула 1995. године, константно изводећи диверзантска дејства ка положајима Војске Републике Српске и цивилном становништву околних насеља. Постоје изјаве да је за 3 године ратовања страдало више од 3.500 жртава српске националности. Док је Армија РБиХ под командом Насера Орића вршила злочине у околним сребреничким селима насељеним углавном српским становништвом, Војска Републике Српске је планирала заузимање града. У периоду од 1992. до 1995. године на подручју Сребренице и околине је убијено 3.287 Срба.Судбина више од 110 српских села или заселака у мјешовитим српско-муслиманским месним заједницама које су током рата, барем на кратко, освојиле и контролисале муслиманске оружане формације, била је тешка. Поред великих људских страдања, ова села су готово потпуно уништена или спаљена, а њихова покретна имовина је опљачкана и пренијета у муслиманска села и њихов тадашњи центар – Сребреницу.Све је почело, можда не случајно, на велики српски празник Ђурђевдан године 1992 . Од тада биљежимо сљедећи редослијед српских жртава у зони одговорности 8. оперативне групе, а од 1. јануара 1995. под новим називом 28. дивизија Армије Босне и Херцеговине.
Бљечева, претежно муслиманско село у питомој подрињској општини Братунац (71 Србин, 532 Муслимана, 4 Југословена). Локалне оружане формације из Армије Босне и Херцеговине под вођством Насера ​​Орића извршиле су ничим изазван напад на српски дио села на велики православни празник Ђурђевдан, 6. маја 1992. године прије поднева. Овај неочекивани напад био је окрутни вјесник прогона и истребљења Срба из региона Братунца и Сребренице, а догодио се у вријеме интензивних мировних преговора између Срба и муслимана о суживоту.
Жртве:
1) Косана (Новак) Зекић, 1928;
2) Гојко (Лазар) Јовановић, 1917;
3) Милан (Милак) Зекић, 1954 (који је подлегао повредама у београдској болници два мјесеца касније)
Гниона, у општини Сребреница.
Усамљени заселак великог, претежно српског села Гостиљ (113 становника српске националности и 35 муслимана). И ово српско село је уништено истог дана када и Бљечево у сусједној општини Братунац, и то од стране готово истих нападача, припадника Армије Босне и Херцеговине .Имена нападача  до којих смо дошли су :
1)Насер Дрековић
2) Алија Дрековић
3) Мухарем Срданчевић .
4) Гаљо Срданчевић ,
5) Вахид Оручевић ,
6) Маид Оручевић ,
7) Цено Беговић ,
8) Нусрет Беговић ,
9) Вахид Беговић ,
10) Хасан Покрклић ,
11) Маид Покрклић ,
12) Хасо Брзић ,
13) Бено Бртић,
14)Екрем Бачевић ,
15) Наид Бачевић ,
16) Гано Бачевић,
17)Хасан Јасавић ,
18) Нермин Гаговић ,
19) Јаско Гаговић ,
20) Фахрудин Хасановић 
21) Смајо Лебовић ,
22) Аско Крмпотић
23) Дедо Хасановић 
24) Мирсад Хасановић 
25 ) Фарук Хановић
26) Кемо Лађевић 
27) Мано Лађевић ,
28) Еско Чанковић ,
29 ) Есад Парлић ,
30 )Гено Парлић   … Јединицу која је напала Гниону чинили су становници околних муслиманских села општина Братунац и Сребреница, а најбројнији су били муслимани села Поточари, које је, као и у претходном случају, предводио Насер Орић. Имовина покојника и избјеглица из овог села је опљачкана и спаљена.
Жртве:
1) Радојко (Рајко) Милошевић, 1928, болешљив и полуслеп;
2) Лазар (Миливоје) Симић, рођен 1936. године из суседног Студенаца, који је био гост на прослави сада покојног Радојка. Према сведочењу његове супруге и мештана који су избегли, слављеник Радојко је запаљен и жив спаљен у својој кући.
Осмаче, општина Сребреница.
У близини овог великог муслиманског села постављена је заседа 7. маја 1992. године, на локалном путу Сребреница-Скелани-Бајина Башта. Том приликом, пресретнут је и уништен камион који је превозио неколико српских цивила. Бежали су из дела општине Сребреница због напада муслиманских наоружаних група и покушавали су да побегну у погранично село Скелане и даље ка Бајиној Башти и Србији.
Жртве:
1) Милојка (Славко) Митровић, 1953;
2) Радосава (Милован) Стјепановић, 1956;
3) Небојша (Радомир) Ђорић, 1966;
4) Зоран (Обрен) Вукосављевић, 1970;
5) Симо (Манојло) Танасијевић, 1952;
6) Миливоје (Богдан) Илић,1962.
7) Данило (Радомир) Петровић,1961.
Између неколико других мањих српских села,Међе је село са прилично мешовитим становништвом, али и значајном српском већином, која је углавном концентрисана у неколико српских засеока (у селу има укупно 130 Срба, 87 муслимана), затим околна села Осредак (195 Срба), Виогор (99 Срба, 32 муслимана) и Ораховица (334 Срба, 91 муслиман) са бројним српским засеоцима као што су Карно, Чумовићи (20 српских кућа), Црни Врх, Сјемово (8), Ровићи (7), Долови (8), Боровац (3), Стоп (5), Јеремићи (8), Оровица (5), Поретак (5), Јадар (3), Бујаковићи (2), Кипрова (7), Стопови (4), Јасик (3), Бибићи (10), Бојна (5), Дебело брдо (4), Ковачице (10), Сарићи (6), Кожиље (7) итд. Сва наведена насеља налазе се на територији Сребреничке општине општина. Муслимани су извршили истовремени фронтални напад на њих 15. маја 1992. године, у раним јутарњим сатима пре зоре.
Жртве:
8) Петрија (Симо) Андрић, 1932;
9)Јован (Милован ) Гагић ,1949;
10) Милојко (Милован) Гагић, 1947;
11) Радивоје (Ђорђе) Суботић, 1954;
12) Војислав (Симо) Ђурић, 1930. и његов непокретни син
13) Новак (Војислав) Ђурић, 1955;
14) Љубица (Драго) Гагић, заробљена 1950. године и подвргнута мучењу у затвору у Сребреници;
15) Крсто (Радован) Петровић, 1938;
16) Јевтић (Цвијан) Радивоје-Рацо, 1959;
Жутица, општина Власеница.
Муслиманска заседа на локалном путу постављена у засеоку Жутица, делу великог претежно српског села Дервента (305 Срба, 1 Муслиман, 1 Хрват, 4 Југословена, 8 осталих) 21. маја 1992. године, око 15:00 часова. Заседу су припремили припадници локалних муслиманских оружаних формација, регрутованих са подручја општине Власеница, посебно сусједних села Церска, Коњевић Поље и Касаба.
Жртве:
17) Млађен (Драгољуб) Петковић, 1952;
18) Недељко (Милош) Кандић, 1956;
19) Миленко (Милисав) Ковачевић, 1960;
20) Мићо (Десимир) Лазаревић, 1974;
5) Миљана (Видоје) Обрадовић, 1938;
21) Војислав (Илија) Шарац, 1925;
22) Слободан (Радоје) Зечић, 1966;
23) Обренија (Миладин) Илић, 1958.
Коњевић Поље, релативно велико муслиманско село у општини Братунац.
(Срба 8, Муслимана 983, Југословена 4, осталих 4).
Дана 27. маја 1992. године, у осам часова, на раскрсници путева Братунац-Власеница-Зворник, оружане формације Армије Босне и Херцеговине, састављене од локалног муслиманског становништва са подручја Братунца, Коњевић Поља, Власенице, Нове Касабе, Церске и Сребренице, напале су из засједе колону камиона који су припадали предузећу ДД „Боксит“ из Милића.
Жртве:
24) Новица (Милко) Сушић, 1962;
25) Зоран (Ненад) Поповић, 1959;
26) Ђорђо (Миленије) Мијатовић, 1950;
27) Стево (Новак) Симић, 1953;
28) Миломир (Јово) Вујадиновић,1960.
Јеремићи, мало српско село и његов још мањи заселак Мановићи у општини Власеница
(50 српских становника), 28. маја 1992. године, нападнуто је са више страна од стране наоружаних муслимана груписаних у неколико група, регрутованих са подручја Власенице и околних општина.
Жртве:
29) Богдан (Живко) Глигоревић, 1958;
30) Станоје (Синиша) Кандић-Цане,     1953;
31) Радо (Ђорђе) Миросављевић,1972.
Сандићи, муслимански заселак у близини великог етнички чистог муслиманског села Хрнчићи (1226 Муслимана) у општини Братунац.На локалном путу између Братунца и раскрснице Коњевић Поље, где се одваја главни пут за Београд и Сарајево, постављене су барикаде и саобраћај је прекинут 29. маја 1992. године. Приликом деблокаде пута, отворена је жестока унакрсна ватра на српске полицајце са околних брда из заседе коју су поставили муслимани из Хрнчића и других околних села, што је резултирало више жртава.
Жртве:
32) Милутин (Стево) Милошевић, 1948;
33) Јово (Сретен) Благојевић, 1973;
34) Драгица (Стојан) Матикоса, 1955;
35) Срето (Милан) Сузић, 1960;
36) Миодраг (Мило) Воркапић, 1971;
37) Иван (Ратко) Ивановић, 1970;
38) Драган (Десимир) Петровић, 1967;
39) Весна Крџалић;
40) Александар (Мирко) Граховац, 1972;
41) Жарко Ивановски.
Опарци, српски заселак у муслиманском селу Брезовице, општина Сребреница, гдје муслимани чине већину становништва
(Срба 64, Муслимана 462). Становнике овог српског засеока напале су 1. јуна 1992. године комшије из самог села Брезовица, као и наоружани сељани из околних муслиманских села општина Сребреница и Братунац, и борци Армије Босне и Херцеговине.
Жртве:
42) Драгић (Драгутина) Илић, 1939;
43) Ратко (Момчила) Илић, 1942;
44) Угљеша (Момчила) Илић, 1939;
45) Живојин (Цвијетин) Петровић, 1917;
46) Милорад (Драго) Петровић, 1923;
47) Дикосава (Драго) Петровић, 1932. год.
Неке од горе поменутих жртава убијене су хладним оружјем на најбруталнији начин.
Обади (3 Хрвата, 135 Муслимана, 684 Срба) и Шпат, чисто српски заселак претежно муслиманског села Сасе:
(Муслимана 449, Срба 78) у општини Сребреница. Напад на ова два насеља 8. јуна 1992. године извршили су муслимани, припадници тада познатих Зелених беретки и Патриотске лиге, односно Армије Босне и Херцеговине, углавном добровољци из околних муслиманских села: Скендеровићи, Моћевићи, Ликар, Стожерски, Поточари, као и становници градова Сребреница и Братунац.
Жртве:
48) Мирко (Илија) Петровић, 1964;
49) Драго (Живко) Симић, 1949;
50) Славко (Станислав) Аврамовић, 1971;
51) Срећко (Драго) Спајић, 1928;
52) Миладин (Богдан) Цвјетиновић, 1936;
53) Достана (Момир) Цвјетиновић, 1930;
54) Милован (Анђелко) Грујичић, 1943;
55) Миленко (Драгослав) Стјепановић, 1944;
56) Илија (Јован) Зекић, 1955. год.
Рупово Брдо, село у општини Власеница са јасном српском већином:
(8 муслимана, један Југословен и 116 Срба), које обухвата и засеоке Жугићи, Глигори и Милинковићи, удаљене око 20 км. из Милића, преминуо је у раним јутарњим сатима 10. јуна 1992. године.
Жртве:
57) Војислав (Максим) Милинковић, 1938 и његова супруга
58) Мирјана (Гојко) Милинковић, 1939, брачни пар чији су посмртни остаци пронађени угљенисани у њиховој кући;
59) Реља (Маринко) Милинковић, 1942;
60) Радоје (Петар) Милинковић, 1952;
61) Владо (Видо) Милинковић, 1948;
62) Ковиљка (Митар) Жугић, 1922;
63) Комљен (Милош) Жугић, 1925. и син
64) Трифко (Комљен) Жугић,1954.
Витница, напад на српски заселак, породице и становнике великог, претежно муслиманског села у општини Зворник:
(204 Србина, 2893 Муслимана, 5 Југословена), тј. на српско насеље Оџачина, извршен је изненада у раним јутарњим сатима 20. јуна 1992. године, од стране локалних наоружаних муслимана из Витнице и суседног села Јусић, припадника Армије Босне и Херцеговине.
Жртве:
65) Васо (Петар) Танацковић, 1936;
66) Коста (Перо) Костић, 1925;
67) Цвјетко (Цвијетин) Костић, 1930;
68) Смиља (Светозар) Танацковић, 1944;
69) Јовица (Јован) Танацковић, 1955;
70) Крсто (Владо) Стевановић, 1966;
71) Мићо (Боро) Миловановић, 1967;
72) Драго (Анто) Ракић, 1958;
73) Иван (Саво) Стојановић, 1964;
74) Недељко (Боро) Илић, 1972.
Ратковићи, (за локалне прилике у општини Сребреница) веома велико етнички чисто српско планинско село:
(Срба 338), као и околни мали српски засеоци Дучићи, Дворишта, Рачићи и Полимци изненада су нападнути у раним јутарњим сатима у недељу, 21. јуна 1992. године. Напад је извршен из околних муслиманских села и засеока: Познановићи, Дедићи, Подкоријен, Осмаче, Мочевићи и Стожерско.
Жртве:
75) Обрен (Војислав) Богичевић, 1932;
76) Станимир (Владислав) Станојевић, 1949;
77) Десанка (Радо) Станојевић, 1923;
78) Никола (Тодор) Станојевић, 1958;
79) Раденко (Милорад) Станојевић, 1940;
80) Видосава (Лука) Ђурић, 1930;
81) Видоје (Обрад) Ранкић, 1928;
82) Милутин (Обрад) Ранкић, 1944;
83) Ранко (Обрад) Ранкић, 1933;
84) Винка (Филип) Максимовић, 1927;
85) Радомир (Милорад) Максимовић, 1942;
86) Цвијета (Ристо) Милановић, 1925;
87) Новка (Милорад) Павловић, 1945;
88) Зора (Драго) Продановић, 1941;
89) Живан (Петар) Продановић, 1966;
90) Милован (Јосо) Павловић, 1919;
91) Милан (Стојан) Јаковљевић,1920.
Неке од жртава су спаљене у својим домовима, а неке су поклане. Слика Добриле Продановић, која у рукама држи лобању свог сина Живана, обишла је свет и објављена је у многим домаћим и страним медијима.Магудовићи, Калудра и Брађевина, брдско-планинска насеља у општини Сребреница, засеоци претходно опљачканих, спаљених и уништених српских села Ратковићи и Радошевићи (21. јун 1992.године ), претрпјели су поновни муслимански напад, страдање и разарање 27. јуна 1992. године у јутарњим сатима.
Жртве:
92) Љубиша (Предраг) Гајић, 1965;
93) Стојан (Драгомир) Стевановић, 1939;
94) Новица (Витомир) Станојевић, 1951
;95) Владимир (Обрад) Павловић, 1948;
96) Славко (Милисав) Петровић, 1946.
Лозничка Ријека, претежно српско село са малим бројем муслимана:
(132 Србина, 22 Муслимана) у општини Братунац, први пут су нападнути од стране наоружаних припадника „Зелених беретки“ из Армије Босне и Херцеговине на велики српски празник Видовдан, 28. јуна 1992. године, око поднева. Нападачке јединице састојале су се искључиво од наоружаних локалних муслиманских становника, регрутованих из подручја Братунца и суседне Сребренице.
Жртве:
97) Срећко (Радивоје) Миловановић, 1943;
98) Јована (Гаврило) Миловановић, 1942;
99) Верица (Живан) Филиповић, 1975. и њен отац
100) Живан (Владимир) Филиповић, 1954;
101) Ђорђо (Милисав) Филиповић, 1949;
102) Јелена (Живојин) Стојановић, 1952;
103) Радован (Милан) Лукић, 1950;
104) Милоје (Митар) Дамјановић, 1971;
105) Милорад (Мићо) Рончевић, 1960;
106) Светозар (Сретен) Вучетић, 1957;
107) Миленко (Недељко) Николић,1963.
Брежани, једно од највећих, старих и познатих српских села у сребреничком крају, које је уништено у оба претходна свјетска рата, посебно током НДХ и њемачке окупације:
(Срба 271, Муслимана 5) напали су непосредно прије зоре, око 4 сата ујутру 30. јуна 1992. године, припаднике оружаних формација, које су бројале хиљаду бораца, Армије Босне и Херцеговине, регрутованих у Сребреници и сусједним општинама.
Жртве:
108) Радован (Ђоле) Петровић, 1923;
109) Милош (Раде) Новаковић, 1956;
110) Достана Лазић, 1919;
111) Обрен (Чедо) Јовановић, 1927;
112) Видоје (Павле) Лазић, 1937;
113) Кристина (Павле) Лазић, 1935;
114) Миленко (Илија) Драгичевић, 1947;
115) Љубомир (Миленко) Јосиповић, 1977;
116) Милош (Владо) Крстајић, 1937;
10) Перо (Владо) Крстајић, 1935;
117) Станко (Лука) Милошевић, 1900;
118) Видоје (Милован) Милошевић, 1974;
119) Станоје (Миливоје) Митровић, 1963;
120) Милисав (Мико) Ранкић, 1947;
121) Драгослав (Милисав) Ранкић, 1974;
122) Мирослав (Милисав) Ранкић, 1972;
123) Миломир (Радисав) Стевановић, 1946;
124) Драган (Стјепан) Стјепановић,1961.
Рожањ, село:
(379 Срба, 14 муслимана) са убједљивом српском већином у општини Зворник, али окружена и од самог почетка рата под сталном блокадом околних муслиманских села кроз коју, због сталних пријетњи да ће бити побијени, српски мјештани Рожња нису могли нити смјели да напусте село. Село је коначно нападнуто, опљачкано и спаљено 2. јула 1992. године.
Жртве:
125) Митар Остојић, 1972;
126) Богосав (Стево) Илић, 1968;
127) Станко (Илија) Остојић, 1975;
128) Горан Остојић, 1962;
129) Недељка (Спасоје) Остојић, 1931. год.
Загони, велико село са јасном српском већином:
(103 муслимана, 480 Срба) у општини Братунац, били су жртве два веома насилна муслиманска напада у кратком временском периоду 1992. године. Први напад на српски део овог села извршен је 5. јула 1992. године, око 15 часова, док су сељани обављали своје редовне пољопривредне и кућне послове.
Жртве:
130) Љубица (Милован) Милошевић, 1939;
131) Милош (Јован) Милошевић, 1932;
132) Рада (Илија) Милошевић, 1968;
133) Чедомир (Благоје) Танасијевић, 1942;
134) Рајко (Сретен) Гвозденовић, 1927;
135) Драгољуб (Миладин) Гвозденовић, 1954;
136) Благоје (Милорад) Гвозденовић, 1944;
137) Рада (Радоје) Гвозденовић, 1973;
138) Милева (Милорад) Димитрић, 1912;
139) Мирко (Митар) Димитрић, 1974;
140) Матија (Стеван) Јашински, 1940;
141) Миодраг (Илија) Маловић, 1943;
142) Михајло (Јефто) Михајловић, 1951;
143) Душанка (Периша) Пауновић,1954.
Крњићи, планинско село у општини Сребреница гдје је српско становништво одувијек имало апсолутну већину:
(11 муслимана, 114 Срба), нападнути су, опљачкани и уништени 5. јула 1992. године од стране припадника Армије Босне и Херцеговине из подручја Сребренице и муслиманских села у околним општинама.
Убијени:
144) Бобан (Спасоје) Лазаревић, 1965;
142) Средоје (Недељко) Јовановић, 1947;
143) Мирослава (Борислав) Јовановић, 1939;
144) Драгутин (Милош) Димитријевић, 1961;
145) Раде (Петко) Тримановић, 1958;
146) Српко (Новак) Аксић, 1972;
147) Радош (Мирко) Максимовић, 1968;
148) Миленко (Ристо) Максимовић, 1942;
149) Милош (Остоја) Милошевић, 1961;
150) Небојша (Зоран) Милошевић, 1975;
151) Миља Мићић;
152) Парача Ваза, 1912;
153) Илија (Марко) Симић, 1912;
154) Вељко (Милисав) Симић, 1953;
155) Влајко (Петар) Владић, 1934;
156) Сока Вујић, 1930.
Сасе и Залазје, чисто српски засеоци , за локалне брдско-планинске услове, прилично велико село Обади које, као и суседно село Сасе и његов заселак Залазје, припадају општини Сребреница:
Истовремено, нападнуте су од стране муслиманских снага из Сребренице на православни празник, Петровдан, 12. јула 1992.године . Напад на ова насеља извршили су припадници Армије Босне и Херцеговине, углавном добровољци из муслиманских села у том подручју.До  залазка сунца је било потпуно уништено. Браниоци и њихови најближи рођаци и пријатељи који су, уз помоћ малог броја добровољаца, покушали да се супротставе нападачима, гинули су готово подједнако.
Убијени :
157) Иван (Миладин) Јосиповић, 1955;
158) Горан (Војислав) Митровић, 1970;
159) Ђука Симић, 1930;
160) Благоје (Благоје) Живановић; 1954;
161) Душан (Слободан) Благојевић, 1946;
162) Радинка (Драгомир) Цвијетиновић, 1952;
163) Иван (Ранко) Цвијетиновић, 1953;
164) Светислав (Тадија) Драгичевић, 1949;
165) Жељко (Милорад) Гиљевић, 1970;
166) Недељко (Десимир) Глигић, 1948;
167) Љубисав (Никола) Глигорић, 1962;
168) Алекса (Милош) Гордић, 1955;
169) Јован (Цвијетко) Грујичић, 1954;
170) Станоје (Игњат) Грујичић, 1946;
171) Слободан (Милан) Илић, 1946;
172) Милисав (Сретен) Илић, 1957;
173) Лука (Љубомир) Јеремић, 1927;
174) Ратко (Милош) Јеремић, 1969;
175) Марко (Ратко) Јеремић, 1965
;176) Радован (Ратко) Јеремић, 1963;
177) Милован (Малиша) Лазаревић, 1946;
178) Момир (Станко) Лазаревић, 1955;
179) Бранислав (Александар) Павловић, 1947;
180) Рајко Петровић, 1963;
181) Драгомир (Борисав) Ракић, 1957;
182) Светозар (Цвијетин) Ракић, 1951;
183) Момчило (Љубомир) Ракић, 1949;
184) Миодраг (Љубомир) Ракић, 1959;
185) Миле (Момчило) Ракић, 1966;
186) Бранко (Гојко) Симић, 1959;
187) Петко (Гојко) Симић, 1963;
188) Божо (Станко) Станојевић, 1966;
189) Миладин (Гојко) Станојевић, 1929;
190) Михаило (Светислав) Стјепановић, 1942;
191) Радивоје (Богољуб) Томић, 1950;
192) Мирољуб (Радивоје) Тодоровић, 1961;
193) Миладин (Радо) Тубић, 1955;
194) Радисав (Радован) Васиљевић, 1963;
195) Радислав (Радован) Васиљевић, 1965;
196) Бошко (Живојин) Вујадиновић, 1951;
197) Васо (Живојин) Вујадиновић, 1954;
198) Недељко (Богдан) Вујадиновић, 1947;
199) Драгомир (Милован) Вујадиновић, 1947;
200) Милован (Славољуб) Вујадиновић, 1948;
201) Душан (Васо) Вујадиновић, 1940;
202) Милан (Загорка) Зекић, 1959;
203) Вукашин (Спасоје) Ћетковић,1938.
Биљача, велико муслиманско село, у пограничном подручју са Србијом и СРЈ
(1 Хрват, 629 Муслимана, 17 Срба, 7 Југословена) припада општини Братунац. На путу у овом селу на Петровдан (12. јула 1992. године), муслимани су из засједе напали већу групу наоружаних младића из Братунца који су покушавали да помогну угроженим српским насељима Залазје и Сасе у суседној општини Сребреница.
Убијени:
204) Драгомир (Ненад) Живковић, 1970;
205) Јован (Цвијетин) Живановић, 1969;
206) Миливоје (Драган) Живановић, 1972;
207) Божидар (Иван) Јокић, 1968;
208) Драгољуб (Саво) Јокић, 1961;
209) Бошко (Андре) Ковачевић, 1969;
210) Недељко (Милојко) Митровић, 1965;
211) Жељко (Милорад) Перић, 1973;
212) Миленко (Бранко) Савић, 1968;
213) Драган (Лазо) Савић, 1953;
214) Томо (Стјепан) Спасојевић, 1956;
12) Милан (Неђо) Ђокић, 1967;
214) Мирослав (Стојан) Андрић, 1967;
215) Богдан Јокић.
Загони, већ поменуто село у општини Братунац, које је такође уништено претходне недјеље (5. јула 1992. године), претрпјело је нови, још жешћи напад оружаних јединица Армије Босне и Херцеговине 12. јула 1992. године, на Петровдан.
Убијени :
216) Милован (Милко) Димитрић, 1962;
217) Миодраг (Јаков) Јовановић, 1952;
218) Душан (Живојин) Милошевић, 1963;
219) Ђорђо (Алекса) Милошевић, 1934;
220) Видосав (Бранко) Милошевић, 1968;
221) Драгиша (Милко) Милошевић, 1963;
222) Миодраг (Милко) Милошевић, 1970.
Магашићи, насеље у општини Братунац:
Он је у кратком временском периоду од само пет дана два пута напао велики број наоружаних локалних муслимана, припадника Армије Босне и Херцеговине, регрутованих из општина Братунац, Сребреница и Власеница: 20. и 25. јула 1992. Магашићи су подељени на Доње и Горње Магашиће, које насељавају Срби и муслимани у готово подједнаком броју (353 Србина, 292 муслимана).Поменути напади су извршени само на српски део Магашића и суседну Хранчу. Том приликом је убијено осам локалних Срба, од којих шест жена.
Жртве:
223) Љиљана (Душан) Илић, 1975;
224) Зорка (Марко) Илић, 1947;
225) Миленија (Милорад) Илић, 1944; 4) Љубинка (Петар) Илић, 1952;
226) Марјан (Радомир) Илић, 1963;
227) Љубица (Милош) Милановић, 1929;
228) Благоје (Перо) Поповић, 1907;
229) Лепосава (Ристо) Поповић,1919.
Хранча, после Другог светског рата претежно муслиманско село у непосредној близини Братунца:
(Муслимани 545, Срби 152). Веома жесток напад је неочекивано извршен на српски дио села, као и на сусједно село Магашићи, 25. јула 1992. године у 13:30 часова. док су сељани били на пољима обављајући своје уобичајене љетње пољопривредне послове.
Жртве:
230) Љубица (Живорад) Мирковић, 1942;
231) Цвијетин (Никола) Ђуричић, 1930;
232) Момчило (Стојана) Јокић, 1928;
233) Живана (Мирко) Лукић, 1944;
234) Марко (Јаков) Мићић, 1949;
235) Илија (Радисав) Мићић, 1949;
236) Достана Цвјетиновић;
237) Станимир (Саво) Митровић, 1938, који је подлегао повредама наредних дана.
Јежестица, једно од највећих етнички чистих српских села у општини Братунац
(502 становника српске националности) на подручју мјесне заједнице Кравица, нападнути су 8. августа 1992. године од стране муслимана из сусједног села Јаглића и муслиманских јединица из села са ширег подручја Братунца, Власенице и Сребренице, припадника Армије БиХ. У вријеме напада, већина сељана је била на својим имањима, обављајући своје уобичајене свакодневне љетње пољопривредне радове. Убијени су на ливадама.
238) Војин (Радо) Богичевић, 1929;
239) Славка (Обрен) Млађеновић, 1931. и њена два сина:
240) Анђелко (Љубомир) Млађеновић, 1965;
241) Драган (Љубомир) Млађеновић, 1960;
242) Сретен (Милош) Ранковић, 1962;
243) Милан (Вујадин) Ранковић, 1935;
244) Савка (Недељко) Стјепановић, 1951;
245) Милосав (Обрад) Стјепановић, 1919;
246) Србо (Саван) Ђурић,1944.
Биљача, велико муслиманско село, у пограничном подручју са Србијом и СРЈ
(1 Хрват, 629 Муслимана, 17 Срба, 7 Југословена) припада општини Братунац. На путу у овом селу на Петровдан (12. јула 1992. године), муслимани су из засједе напали већу групу наоружаних младића из Братунца који су покушавали да помогну угроженим српским насељима Залазје и Сасе у сусједној општини Сребреница.
Убијени :
247) Драгомир (Ненад) Живковић, 1970;
248) Јован (Цвијетин) Живановић, 1969;
249) Миливоје (Драган) Живановић, 1972;
250) Божидар (Иван) Јокић, 1968;
251) Драгољуб (Саво) Јокић, 1961;
252) Бошко (Андре) Ковачевић, 1969;
253) Недељко (Милојко) Митровић, 1965;
254) Жељко (Милорад) Перић, 1973;
255) Миленко (Бранко) Савић, 1968;
256) Драган (Лазо) Савић, 1953;
257) Томо (Стјепан) Спасојевић, 1956;
258) Милан (Неђо) Ђокић, 1967;
259) Мирослав (Стојан) Андрић, 1967;
260) Богдан Јокић.
Загони, већ поменуто село у општини Братунац, које је такође уништено претходне недјеље (5. јула 1992. године), претрпело је нови, још жешћи напад оружаних јединица Армије Босне и Херцеговине 12. јула 1992. године, на Петровдан.
Убијени :
261) Милован (Милко) Димитрић, 1962;
262) Миодраг (Јаков) Јовановић, 1952;
263) Душан (Живојин) Милошевић, 1963;
264) Ђорђо (Алекса) Милошевић, 1934;
265) Видосав (Бранко) Милошевић, 1968;
266) Драгиша (Милко) Милошевић, 1963;
267) Миодраг (Милко) Милошевић, 1970.
Магашићи, насеље у општини Братунац:
Он је у кратком временском периоду од само пет дана два пута напао велики број наоружаних локалних муслимана, припадника Армије Босне и Херцеговине, регрутованих из општина Братунац, Сребреница и Власеница: 20. и 25. јула 1992. Магашићи су подијељени на Доње и Горње Магашиће, које насељавају Срби и муслимани у готово подједнаком броју (353 Србина, 292 муслимана).
Поменути напади су извршени само на српски дио Магашића и суседну Хранчу. Том приликом је убијено осам локалних Срба, од којих шест жена.
Убијени
268) Љиљана (Душан) Илић, 1975;
269) Зорка (Марко) Илић, 1947;
270) Миленија (Милорад) Илић, 1944; 4) Љубинка (Петар) Илић, 1952;
271) Марјан (Радомир) Илић, 1963;
272) Љубица (Милош) Милановић, 1929;
273) Благоје (Перо) Поповић, 1907;
274) Лепосава (Ристо) Поповић,1919.
Хранча, после Другог свјетског рата претежно муслиманско село у непосредној близини Братунца:
(Муслимани 545, Срби 152). Веома жесток напад је неочекивано извршен на српски дио села, као и на сусједно село Магашићи, 25. јула 1992. године у 13:30 часова. док су сељани били на пољима обављајући своје уобичајене љетње пољопривредне послове.
Убијени :
275) Љубица (Живорад) Мирковић, 1942;
276) Цвијетин (Никола) Ђуричић, 1930;
277) Момчило (Стојана) Јокић, 1928;
278) Живана (Мирко) Лукић, 1944;
279) Марко (Јаков) Мићић, 1949;
280) Илија (Радисав) Мићић, 1949;
281) Достана Цвјетиновић;
282) Станимир (Саво) Митровић, 1938, који је подлегао повредама наредних дана.
Јежестица, једно од највећих етнички чистих српских села у општини Братунац
(502 становника српске националности) на подручју месне заједнице Кравица, нападнути су 8. августа 1992. године од стране муслимана из сусједног села Јаглића и муслиманских јединица из села са ширег подручја Братунца, Власенице и Сребренице, припадника Армије БиХ. У вријеме напада, већина сељана је била на својим имањима, обављајући своје уобичајене свакодневне љетње пољопривредне радове. Убијени су на ливадама.
Жртве:
283) Војин (Радо) Богичевић, 1929;
284) Славка (Обрен) Млађеновић, 1931. и њена два сина:
285) Анђелко (Љубомир) Млађеновић, 1965;
286) Драган (Љубомир) Млађеновић, 1960;
287) Сретен (Милош) Ранковић, 1962;
288) Милан (Вујадин) Ранковић, 1935;
289) Савка (Недељко) Стјепановић, 1951;
290) Милосав (Обрад) Стјепановић, 1919;
291) Србо (Саван) Ђурић,1944.
Шадићи, српски дјелови, или засеоци, овог села у општини Власеница, нападнути су 15. августа 1992. године.
Шадићи Доњи насељени су углавном муслиманима
(Срба 58, Муслимана 447), Шадићи Горњи насељени искључиво лицима српске националности (Срба 228). Напале су их муслиманске оружане формације из сусједних подручја Церске, Касабе и Коњевић Поља, у саставу Армије Босне и Херцеговине.
Жртве:
292) Драго (Спасоје) Мишић, 1935; и његов син
293) Миливоје (Драго) Мишић, 1965;
293) Неђо (Јован) Мишић, 1954;
294) Томислав (Урош) Мишић, 1964;
295) Гојко (Радован) Вуковић, 1930;
296) Јованка Мишић, 1920;
297) Пеја (Неђо) Мишић, 1958, жена Миће Мишића, 1958;
298) Сретен (Богдан) Томић, 1956;
299) Милосав (Божо) Кевић, 1962;
300) Милан (Душан) Лазаревић, 1952. и 11) Радојка Мишић, 1927. године
                      ( наставиће се )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ИЗ ЖИВОТА ПРАВОСЛАВНИХ СРБА ИЗ ПРИЗРЕНА: Новомученици косовско-метохијски Јевтимије и Драга Тоскић!

ГРУПА НВО И МРТВОМ СУДЕ: Прича о Павлу Ђуришићу говор мржње!

ЗАПИС: Вранеш умире, догодине без првака!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

pavle-djurisic-1

НЕИСТИНЕ КОМУНИСТА О ВОЈВОДИ: Обмане о Павлу Ђуришићу, Брозове лажи и даље актуелне!

SNO-PLAKAT-SA-CLANICAMA

ВАСОЈЕВИЋИ: СНО из Берана јача за Удружење балканских добровољаца и њихових потомака 1912 – 1918!

srpska

АНАЛИЗА: Срби на Балкану, БИХ и Српска (19)!

srpska

АНАЛИЗА: Срби на Балкану, БИХ и Српска – злочин муслиманске армије у Казанима (20)!

metodije

УДРУЖЕЊЕ ВАСОЈЕВИЋА „ВАСО“: Честитке митрополиту Методију на устоличењу!