Пише: Иван Милошевић
Галамимо ових година о ЕУ, кунемо се у Европу и њене вриједности, клањамо се новом материјалистичком богу – Бриселу и жељно очекујемо његове дарове, а на само двадесетак минута вожње од Подгорице, Европа ѕе смјестила на једном брду, оваплотила у тврђави Ивана Црнојевића и чека да се неко сјети Жабљака Црнојевића на Скадарском језеру. Док наши политичари плове бриселским магистралама и трође брдо пара на дневнице, гориво, на само 20-так минута од Подгорице, једна тврђава и једна блистава историја пропадају и нагриза их зуб времена, али понајвише зуб небриге цетињске локалне управе, али и државних служби намијењених за чување историјског блага Црне Горе. Зар је могуће да један такав историјски бисер непоновљив култни споменик зависи од ријетких мјештана који се брину о његовим зидинама, уређује околне стазе и чувају сјећање на вријеме када је Жабљак Црнојевића био центар зачетка модерне Црне Горе, али и свједок страних освајања и окупација?
Питање није на мјесту, јер свако ко посјети ових дана Жабљак Црнојевића увјериће се својим очима колико у том походу на Брисел, бјежимо од самих себе, прескачемо своје вриједности, историјске и духовне и као да хоћемо да их замијенимо туђим, мислећи да су напредније, имају више садржаја, љепоте и сјећања. У том походу на Брисел, прескачемо Жабљак Црнојевића, гурамо га од себе и као да се надамо да што будемо даљи од њега бићемо ближи Бриселу и ЕУ. Умјесто да промијенимо магистрале и обновимо тврђаву Црнојевића и са њеном сликом упитамо Брисел и ЕУ, шта они имају што се може поредити са скадарским и језерским зидинама и кулама из 10. и 11. вијека, посипамо се историјским пепелом и кријемо вриједности и историјске и туристичке бисере и као да их се стидимо! Стидјели се ми њих или не, Жабљак Црнојевића и данас стамено влада Скадарским језером и са тврђаве у том мјесту пуца поглед на све четири стране Црне Горе и у једном погледу сажима се сва биједа наше данашњице и сва слава наше прошлости и суморне будућности. Као да смо све што смо имали смјестили у прошлост, па се не сналазимо у садашњости и не видимо ни прст пред оком од будућности. А када се окренеш на све четири стране Црне Горе са Жабљака Црнојевића бљесне у души сазнање о нераскидивој вези три слоја времена који се преплићу, надмећу, али и допуњавају и одсликавају везу са неким другим временом и или надвременом, снажнијим и пунијим од овога нашега.
У пратњи једног мјештанина из братства Лопичића обилазим зидине Жабљака Црнојевића. Улазим у тамницу чији сводови вјероватно памте муке црногорских јунака заробљених од Турака, али и упознајем бистијерне за воду, куле за одбрану, али и дјелове тврђаве за свакодневни живот. А зидине као зидине, чврсте и након вјекова одбране, свједоче да се овдје прије једног миленијума градило по свим правилима архитектуре и тадашњег неимарства, па и не чуди што и данас одолијевају небризи и невремену данашњег времена. Наш локални водић показује нам и канале за одвод воде, а посебно један над улазном капијом из којег се сливала врела вода на намјернике који нијесу били добродошли и које је требало отјерати.
А посебно мјесто Жабљака Црнојевића припада Кењу Јанковићу, црногорском јунаку из прве половине 19. вијека. На обелиску у тврђави давне 1953. године је записано да је Кењо Јанковић два пута, 1835. и 1852. године, преотимао тврђаву од Турака и враћао је коме је орипадала. У првом походу то је урадио са 12 Црногораца, а у другом бедеме је освојио са 29 својих племеника, већином Цеклињанина. Када се погледају бедеми и прилаз Жабљаку Црнојевића изгледа немогуће да било ко освоји тврђаву, све је стрмо, а са кула и пушкарница се види сваки детаљ из околине, али Кењу и његовим јунацима је то успјело. Остало је записано да се Кењо са дружином прикрао неопажен бедемима, поставио мердевине и упао међу Турке, затекао их неспремним и јатаганом освојио тврђаву. Да неким чудом Кењо данас види какав је Жабљак Црнојевића не бих волио да будем у кожи оних који данас не брину о овом историјском чуду у сред Скадарског језера и надомак Подгорице!
Посебна прича је стаза до бедема Жабљака Црнојевића. Када њом ходаш као да се вратиш барем 500 година уназад и слике тадашњих становника тврђаве и околног насеља роје се саме пред очима. Заслугом мјештана стаза је проходна, а пролази и поред цркве Светог Ђорђа изграђене 1886. године. Поред ње налазе се и остаци џамије.
Иако је рано за намјернике и заљубљенике у историју прије неки дан Жабљак Црнојевића није био пуст. Срели смо десетак странаца, али и наших људи, који су одлучили да посјете Жабљак и врате се вјековима уназад и нешто науче о себи, али и о Црногорцима, па и онима који су освајали ове крајеве и остављали своје трагове. На жалост никога нема да им објасни гдје су дошли и шта треба да виде, што је срамота за цетињску општину, али и за државне надлежне службе. Све је препуштено случају, мјештанима и једној штурој таблом на којој су записани основни подаци о Жабљаку Црнојевића. Премало за Жабљак који свједочи вјекове, заправо миленијум!
