Пише :Дејан Бешовић
-Анто Станичић рођен у Тивату, 18. децембар 1909.гидине био је црногорски и српски дјечији писац, најпознатији по роману Мали пират који је деценијама био дио лектире у основним школама широм бивше Југославије .Школовао се у Дубровнику и Загребу, а у Београду. Његов дједа Перо био је морнар, па је море чест мотив у његов књигама, као и историја Боке Которске. Био је по мајци католик , али је живио у Београду и стварао на српском језику.
Радио је као новинар дјечијих емисија на Радио Београду. Превођен је на македонски, словеначки, мађарски и чешки језик.Добитник је награде Политикиног Забавника за роман Галебово гнездо и Повеље Змајевих дечјих игара 1991.
Приче на граници истине (1951, Младост Загреб)
Мали пират (1956, Младост, Загреб)
Бамбусов штап (1959, Младост, Загреб)
Ратни брод Велика Султанија (1964, Младост, Загреб)
Тамо где се таласи разбијају (1964, Младост, Загреб)
Африканац и друге приче (1971, Младост, Загреб)
Нојева барка (1974, Дечије новине, Горњи Милановац)
Бинга (1974)
Минуш (1977)
Ђердан прича за децу (1979)
Галебово гнездо (1980, Нолит, Београд)
Којим путем Африканче (1984, Нолит, Београд)
Прича о Суници (1985, Нолит, Београд)
Бескућне куће (1987, Нолит, Београд)
Тајне верига (1988, Нолит, Београд)
Немирна (1991)
–Вук Врчевић рођен је у Рисну, 26. фебруар 1811.године био је је српски публициста и сакупљач народних лирских пјесама.Врчевић је био сарадник Вука Караџића. Његови оригинални радови, као и сакупљене народне умотворине објављени су у петнаестак посебних књига.Вук Врчевић се родио у Рисну 26. фебруара 1811. од оца Стефана и мајке Тоде. Отац Стефан је био писар и учитељ у Рисну, па је прво образовање (италијански језик и математику) Вук Врчевић добио је од свог оца. Као дјечак је радио и помогао свом оцу у општинској писарници. Послије једне свађе са оцем, прешао је у Будву. Ту је почео да се бави трговином и научио је њемачки језик.Нови црногорски владика Петар Други Петровић Његош му је понудио посао владичиног писара на Цетињу, али Врчевићу родитељи нису дозволили да ступи у владичину службу.
Упознао се са Вуком Караџићем 1835. приликом Караџићеве посјете Црној Гори. Од тада се дописивао и сарађивао са Караџићем на сакупљану народних лирских пјесама. Био је трговац, општински писар и учитељ у Будви, Грбљу, родном Рисну и Котору. Године 1836. Вук Врчевић на позив владике Његоша дошао у манастир Маине гдје је преписивао Његошево дјело „Слободијаду“ које је Његош намјеравао посветити руском престолонасљеднику Александру.
Своје прво дјело Вук Врчевић је штампао 1839. године у Српско-далматинском магазину. Године 1852. Вук Врчевић на Цетињу је постао секретар књаза Данила Петровића. Поред секретарског посла, књаз Данило га је одредио и за свог учитеља за италијански језик.
Врчевић је од 1855. до 1861. радио у Задру код гувернера Лазара Мамуле. Од 1861. године постављен је за аустријског вицеконзула у Требињу. Сарађивао је са Луком Вукаловићем за вријеме буна у Херцеговини. Био је сарадник новина Црногорац и Глас Црногорца. Послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, конзул у Требињу није био потребан Аустроугарској, па се Врчевић пензионисао и прешао да живи у Дубровник до краја живота. Умро је 13/25. августа 1882. године у Дубровнику.Врчевић је био почасни члан Српског ученог друштва од 16. фебруара 1868. године, витез црногорског ордена књаза Данила Првог и ордена аустријскога Фрање Јосифа. Поводом 25 година смрти његовог оца, Глас Црногорца је објавио 1907. године оглас Вуковог сина Стевa. Син га назива српским књижевником и народ обавјештава о помену у Влашкој цркви на Цетињу. Исте 1907. године му умире и син Стево.Његова истакнута дјела су :
-Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице“
-Народне приповијетке
-Народне свакојаке игре
-Читава књига одговора на 347 питања -Загребачке Академије о правним обичајима народним
-Народне пословице (3700)
-Народне загонетке (800)
-Три књиге народних јуначких пјесама
Пјесме које само Турци Херцеговачки пјевају
-Народно сујеверје и тумачење снова
-Друга књига народних приповиједака
-Друга књига народних игара
-Цркве и манастири у Херцеговини
-Главни догађаји за владе Кнеза Данила
-Живот Владике Рада Петра Другог Петровића .
-Никола Маловић рођен 8.1970.године у Котору , завршио је Филолошки факултет Универзитета у Београду. Оснивач је херцегновске књижаре и издавачке куће Со.Написао је око 3000 текстова,а превођен је на енглески, руски, пољски и бугарски.Био је дио српских писаца који су бојкотовали НИН-ову награду из разлога идеолошког читања романа чланова жирија. У интервјуима је изразио противљење политичкој коректности у умјетности. Истакнути је критичар режима Мила Ђукановића и Закона о слободи вјероисповјести.
Члан је Српског књижевног друштва а од 2020. и члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу„ Адлигат”.
Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Лутајући Бокељ, 2003.
Награда „Лазар Комарчић”, за роман Лутајући Бокељ, 2007.
Награда „Лаза Костић”, за роман Лутајући Бокељ, 2008.
Награда „Мајсторско писмо”, за животно дјело, 2008.
Награда Бањалучког сајма књига, за роман Лутајући Бокељ, 2008.
Октобарска награда града Херцег-Новог, за роман Лутајући Бокељ, 2009.
Награда „Бранко Ћопић”, за роман Једро наде, 2015.
Награда „Борисав Станковић”, за роман Једро наде, 2015.
Последња деценија, 1998.
Капетан Визин – 360 степени око Боке, 2002.
Перашки гоблен, 2003.
Лутајући Бокељ, 2007.
Пругастоплаве сторије, 2010.
Једро наде, 2014.
Бокешки берберин: књига о заливском Мештру, 2015.
Бог у Боци: новеле у драмској форми: наоко у старом кључу, 2015.
Бока Которска и Србија, 2016.
Галеб који се смеје – роман за децу и одрасле, 2019.
Догодине на мору, 2021.
Фотомонографије
Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом, фотомонографија, Књижара Со, Херцег-Нови, 2011.
Бродоградилиште у Бијелој (Јадранско бродоградилиште – Бијела, Бијела, 2012.[
Приређивач је више збирки :
Бокешки хумор, 2017.
Чланци
Око Котора, 2000.
Которски постолар, 2003.
Mozzo, 2012.
Апликација Google Ear, 2012.
Марш на Котор, 2013.
Zizyphus vulgaris, 2013.
Пераст: град мртвих, 2013.
Морнарска мајица, лого нашег доба, 2014.
Морнарска мајица као бренд, 2014.
Век у коме је загађено и време, коаутор, 2014.
Светионик, 2017.г
Српска проза данас, 2017.г.
Маринела, 2017.г.
(наставиће се )
