Пише: Дејан Бешовић
Укидање религије у Албанији 1967. године дјеловало је за српску националну мањину не само као кршење основног људског права, већ и као тежак ударац нераскидивим везама са Светосављем и његовим основном духовним благом,као и миленијумском традицијом .
Тим прије када је режим предузео кампању уништења и елиминације вјерске структуре и свих обичаја. Истовремено, попунио је велике празнине које су настале у традиционалној обичајној души обичних Срба и њихове заједнице новим, које су, чак и када су засноване на хришћанској традицији, служиле идеологији режима и великоалбанском национализму.
Прије 1967. године, постојала је већа вјерска и етничка слобода у друштвеним обичајима и традицијама предака из два разлога:
-Постојало је затворено традиционално друштво.Кроз ове обичаје заједница је тражила своје самодефинисање као српско-православна (у односу на Албанце и њихову аутокефалну цркву ).Ту су свакако предњачила два еминентна Светосавска Свештеника из Враке и Скадра Велиша и Лазар Поповић .Послије 1967. године није било групне прославе.Она је била строго забрањена .
Друго, прослава је била породична ствар и унутар породице је постојала подјела везана за године и однос према традицији и самој Цркви , што значи да су старији настављали обичаје док су млађи полако одустајали и удаљавали се од тих обичаја.Свака породица, након што је обавијештена о датумима празничног календара путем грчког радија јер у Брозовој Југославији вјера је такође била забрањена и телевизије коју су тајно гледали они који су имали ТВ пријемнике , почели су да се припремају за Васкрс .
Домаћице су претварале одвојене дјелове куће у света мјеста.Прије свега, морали су да чувају у тајности шта се дешава у кући, да поштују свети простор који је мајка створила у тим данима и да пусте старију браћу да излазе ноћу и бацају љуске црвених јаја на улице.На тим мјестима, сва мистика и светотаинство Васкрса се обављало на импровизован начин, чак и Страсна седмица , јер је Хоџин режим рушио свете цркве у том подручју или их претварао у складишта, вадећи очи иконама и фрескама Светитеља и уништавајући олтаре . Срби Албаније су имали икону Богородице Марије на скривеном мјесту у својим домовима и палили су кандило током празника.
На сам дан Васкрса , нијесу могли да иду у цркву да прослављају Васкрс, али су палили свијећу поред иконе Богородице и Приснодјеве Марије и Спаситеља Христа коју је свака Српска бака имала испод кревета. Међутим, неки људи у удаљеним селима би постављали свијеће испред остатака цркава, изазивајући гњев полиције, која би спроводила опсежне истраге и ако би особа која би то учинила била ухапшена, сматрана је за народног непријатеља и осуђивана на казну затвора од три до десет година затвора. Још увек је код Срба у Албанији свјеже сјећање са суђења Проти Лазару Поповићи из Грила Врачког који је добио пет година затвора јер су код њега агенти Сигуримија ( тајна полиција Хоџине Албаније ) пронашли „вјерске иконе и реликвије “ како се каже се у пресуди Скадарског суда P.221-1969 /11 .
Чак и за храну која би се припремала на Васкрс , морао је постојати добар изговор. Традиционална храна је била и јесте јагњетина у тепсији на гранчицама винове лозе и свијетли хлеб без јаја.Домаћице су тајно фарбале јаја у црвено на Велики Четвртак . Пошто нијесу могле да купе боју у продавници јер је изазивале сумњу, фарбање јаја се обављало природним средствима- луковином .Комунистички режим се, као и код других празника, побринуо да попуни уобичајену празнину насталу укидањем празника Васкрса. Због временске близине и уобичајених народних традиција Првог маја са Васкрсом , јер према народној традицији оба празника манифестују препород природе,комунисти су тако пренијели прославу Васкрса на Први мај, док је Хоџа истовремено успио да традиционалном Првом мају да, идеолошку комунистичку конотацију, чиме је постигао неколико циљева.
Обични људи су имали користи од овога и, због близине времена Васкрса и Првог маја, чували су васкршња јаја за Први мај, правдајући боју јаја црвеном бојом Првог маја. Баке би фарбале јаја на Велики четвртак, чувале их и износиле напоље на Први мај, говорећи да су их офарбале у црвено због прославе Првог маја. На Чисти понедељак није било масовних погрома , већ су чланови започињали појање Васкршњег тропара унутар породице, која је поново морала да пронађе изговор за то.Ова ситуација се промијенила тек 1991. године, када су отварањем граница припадници српске националне мањине могли слободно да прославе највећи хришћански празник, Васкрсење Господа нашег Исуса Христа !По доступним подацима којима располажемо преко 1500 Срба из разних крајева Албаније робијало је у кужним казаматима Енверове Албаније од 1967-1991 .године због вјере Православне и обиљежавања вјерских празника .
