Пише :Дејан Бешовић

–Јефтимије Љубибратић рођен у Дубровнику, 1716.године , српски генерал (фелдмаршал-лајтнант) у аустријској служби. Због заслуга у ратовима добио је племство и постао је гроф од Требиња. Љубибратићи су били најугледније српско братство и властелинско племе у области  Требиња и Конавла у 14. и 15. вијеку.Јефта или Јефтимије Љубибратић (писало се и Јероним) рођен је 1716. у Дубровнику. Старином је из Требиња. Ступио је 1730. као кадет у војску у Војној крајини. Учествовао је 1742. као поручник у Тренковим добровољцима у Рату за аустријско насљеђе против Пруса, Бавараца и Француза. Након тога прешао је у градишку регименту, у којој је дуго служио. Током 1744. посебно се истакао у бици код Шердинга и унапријеђен је у чин капетана. У тој бици био је тешко рањен. Након опоравка поново је учествовао у рату и истакао се код Цетенберга, Линца, Хехштета и Лауинга, па је 1746. унапријеђен у чин мајора. Године 1753. унапријеђен је у чин потпуковника. На почетку Седмогодишњег рата (1754—1763) учествовао је у рату против Пруса. Са 600 војника разбио је у Моравској на Сјеници цијелу непријатељску коњичку регименту. Посебно се истакао у бици код Ландсхута. Након погибије пуковника Давида Вулетића Јефта Љубибратић је унапређен 1758. у чин пуковника и постао је командант 8. градишке регименте. Добио је и статус барона са предикатом гроф од Требиња. Истакао се и приликом заузимања Олмица, под Кенигрецом, у боју код Мајсена и код Максена. За показану храброст у другој бици код Ландсхута царица Марија Терезија га је 1760. одликовала витешким крстом.Након окончања Седмогодишњег рата вратио се у штабно мјесто Нову Градишку. Наредио је 1764. да се обнављају царски друмови и да се поред њих сади воће. Наредио је граничарима регулацију насеља, па су расштркане куће морале да се напусте и да се нове куће распореде уз друм. Међутим, гроф Мерси га је оптужио да је спроводио насиље према граничарима и да новим друмом обезбјеђује у случају рата лакши продор турске војске у Славонију. Љубибратић је због тога окован и послан у затвор у Осијек. Када је цар Јосиф Други  1768.године  по први пут обилазио Војну крајину, био је задивљен великим редом у градишкој регименти, добро утврђеним мостовима, добрим путевима, ушореним селима и новим кућама. Пошто је цар сазнао да је све то било дјело пуковника Љубибратића, одмах га је унаприједио у генерала.Симеон Пишчевић у својим мемоарима спомиње свог савременика и саборца Љубибратића, да је од француске војске код Цаберта, тешко рањен у боју. Тада је био капетан Славонске ландмилиције. Пишћевић га помиње као као свог сународника, Србина и старином племића, родом из мјеста између  Требиња и Новог  у Илирији. У младости је у Венецији научио њемачки и италијански језик. Прелази у Аустрију, гдје је у служби доспио до чина капетана. Био је висок и наочит. Рањен је са око 30 година. Била му је здробљена кост у мишици и док сви ти дијелови нису били повађени дуго се морап лијечити. На лијечење је дао све што је имао а доживотно је остао инвалид. Као ревносни официр остаје и даље у служби, учествује у многим биткама и добија генералски чин. Ожењен је био удовицом Чарнојевића, кћерком пуковника Атанасија Рашковића, а затим, због заслуга у служби, од царице Марије Терезије је произведен за барона и каваљера Ордена Терезије. У дубокој старости постаје и генерал и одређен за команданта у Италији, у граду Кремони, који је припадао дому аустријском, гдје умире 1783. Остао је без потомства.

– Јероним Љубибратић рођен 1716.године у Дубровнику ,био је дубровачки војни официр који је служио Хабзбуршкој монархији . Љубибратић, етнички Србин , дошао је из Требиња , у то вријеме дијела Османског царства (данашња Босна и Херцеговина ).Његова фамилија , Љубибратићи, тврдио је да потиче од средњовјековне племићке породице Љубибратић .

Године 1730, са 14 година, ступио је као кадет у пук Гренцерс , елитни хусарски пук . Године 1753. достигао је чин оберстлијтенанта . Године 1758. био је оберст, задужен за 8. пук Гренцер, са неколико војних успеха иза себе. Већ је добио титулу слободног барона 1760. године. Године 1762. одликован је орденом Марије Терезије . Године 1770. унапређен је у генерал-мајора, а коначно, 1773. у фелдмаршала-поручника ( фелдмаршал – поручник ). Умро је у Бечу 1779.године  . Његово најзначајније дјело је Српска Ћирилица „Према предању, глагољско писмо су створили византијски хришћански мисионари Ћирило и Методије 860-их година , током периода покрштавања Словена . Глагољица се сматра старијом од два словенска писма и можда је постојала у неком облику пре званичног усвајања хришћанства, иако ју је Ћирило формализовао и систематизовао да би представљала словенске гласове који се не налазе у грчком језику.Ћирилично писмо је постепено заменило глагољицу током наредних векова. Вероватно су га развили ученици Ћирила и Методија, могуће у Преславској књижевној школи у Првом бугарском царству крајем 9. века.Најранији облик ћирилице био је познат као устав , монументално писмо засновано на грчком унцијалном писму. Садржало је лигатуре и додатна слова адаптирана из глагољице да би представила гласове који нису присутни у грчком језику. У овој фази није било разлике између великих и малих слова. Књижевни језик који се користио био је заснован на словенском дијалекту који се говорио у региону Солуна .Део српског средњовековног књижевног наслеђа обухвата значајна дела као што су Мирослављево јеванђеље , Вуканово јеванђеље , Номоканон Светог Саве , Душанов законик и Минхенски српски псалтир , између осталих. Прва штампана књига на српском језику био је Цетињски октоих , објављен 1494. године. Значајна карактеристика српског средњовековног писања, посебно повезаног са ресавском књижевном школом , била је широка употреба дијакритичких знакова и употреба ђерва ( Ꙉꙉ) за представљање српских фонолошких рефлекса прасловенских *tj и *dj — што одговара савременим гласовима [t͡ɕ] , [d͡ʑ] , [d͡ʒ] и [t͡ɕ] . Временом су ови гласови систематичније представљени савременим српским ћириличним словима ђе (Ђђ) и ће (Ћћ).“Јероним Љубибратић није доживио Вукову реформу српског језика о којој су мишљења до данашњег дана подијељена. Владике Стефан Стратимировић ,Амфилохије Радовић,Атанасије Јевтић,Иринеј Буловић ,Герасим Петрановић и Игуман Жички Архимандрит Доситеј ,сабрат Архимандрита  Јустина Поповића,као и сам Јустин Поповић ,имају крајње негативан став о фонетској ћирилици а поједини Пречански Срби и званична Српска држава до 1986 .године величала је ову реформу . Најзначајније критике Вукове реформе су написали Јеромонах Иринеј Буловић „Превод Светог писма Новог Завета и Вукова реформа “ -Никшић – Острог 1969.године и Јеромонах Амфилохије Радовић “ Просветитељска мисија Доситеја и Вука “ – Солун 1974 .године .Обије ове студије рецензовао је Архимандрит Јустин Поповић.

                          ( наставиће се )