Пише: Дејан Бешовић

-Стефан Љубибратић  био је српски православни епископ далматински од 1719. до 1722. године и потом епископ костајнички од 1728. до 1737. године, са архијерејском катедром у манастиру Комоговини. Потомак је угледе породице Љубибратић.Стефан Љубибратић је потицао из једне од најстаријих и најугледнијих српских православних породица из Херцег Новог , којој су између осталих припадали београдско-сремски митрополит Симеон Љубибратић и херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић, који је потом био и епископ далматински. Служећи у Боки которској уз свога стрица, епископа Саватија, млади Стефан је показао знатне способности, те је стога одређен за стричевог насљедника. Након Саватијеве смрти почетком 1716. године, архимандрит Стефан је преузео привремену управу над црквеним пословима у епархији. Тај положај му је био потврђен и од стране далматинског генералног провидура Анђела Ема, који је 1. августа 1716. године потврдио Стефану сва права која је уживао његов покојни стриц. Чим се указала повољна прилика, Стефана је за епископа хиротонисао српски патријарх Мојсије Рајовић на Сретење 1719. године, приликом доласка на границу Црне Горе и Бока которске. Стефанова епархија је обухватала све православне Србе у Боки которској и читавој млетачкој Далмацији.Надбискуп Angelo  di Rodi пише 26. августа 1719. у Рим кардиналу Paulucci „да треба забранити владици Херцег Новог Стефану Љубибратићу да врши духовну власт над Србима, млетачким поданицима: …Stefano, ordinato vescovo di Castelnuovo dal patriarca di Pech, suddito del Turco… tutti il Serviani, che abitano nel domino di questa Republica.“

Постављање Стефана за православног далматинског епископа узбунило је духове у Далмацији. Највише су негодовали надбискуп задарски и бискуп шибенски, који су почели да раде против епископа Стефана. Стога је млетачка државна власт наредила новом генералном провидуру Алвизу Моћенигу да епископа Стевана уклони из Далмације. Међутим, провидур је сматрао да такав корак није оправдан те стога није одмах извршио наређење. Тек када је државна ивласт издала нови налог од 5. септембра 1720. године, поновивши ранију наредбу од 25. јуна исте године, покрајинске власти у Далмацији су почеле предузимати мjере притив епископа Стефана. Пуне двије године трајало је одмјеравање снага све док млетачки сенат није 11. априла 1722. године издао посебан дукал на основу којег је епископ Стефан морао бити уклоњен из Далмације.У прво вријеме, након 1722. године, епископ Стефан је привремено боравио у сусједној Лици, будно пратећи развој прилика у Далмацији и не одричући се свог епископског положаја на који се намјеравао вратити. Међутим, након неколико година се показало да му млетачке власти никада неће дозволити повратак у Далмацију. Стога се епископ Стефан придружио осталим српским епископима у Хабзбуршкој монархији, стекавши повјерење митрополита Мојсија Петровића. Након смрти костајничког епископа Никанора Димитријевића, митрополит Мојсије Петровић је 1728.године одлучио да за новог костајничког епископа постави управо Стефана Љубибратића. У то вријеме, Костајничка епархија је обухватала два географски одвојена подручја: Зринопоље, односно Банију на сјеверу и Лику и Крбаву на југу. Као нови владика костајнички, Стефан Љубибратић је као и његови претходници званично столовао у манастиру Комоговини, али је и он чешће боравио у Костајници као најзначајнијем мјесту своје епархије. Саставио је 13. априла 1737. године у Костајници свој тестамент, по којем је тражио да буде сахрањен у манастиру Комоговини, у цркви поред својега брата.На положају костајничког епископа остао је све до смрти у прољеће 1737. године.

-Владика Саватије Љубибратић рођен је у Пиви 1645 године .Био је српски епископ Далмације, митрополит захумски и настојник манастира Драговић.

Био је захумски митрополит, а касније је наслинедио Никодимa Бусовића епископа „свим православним Србима Далмaције„. Саватије је на овај положај дошао преко воље Мелентија Типалдија, великог поборника уније, односно унијаћења. Ипак, био је достојан насљедник Никодима у борби против унијаћења православних Срба у Далмацији. Године 1694. прешао је с братством требињског Манастира Тврдоша у Херцег Нови, обновио је Манастир Савину и „на молбу Крчана и Крупљана био је постављен од млетачке владе на Никодимово мјесто„. Типалди је чинио све да свргне Саватиja, али га је Црквени синод у Цариграду осудио и искључио из цркве као вјероиздајника, па је Саватије с том подршком наставио своју богослужбену дјелатност.

Успјешно се супростављао наредбама католичке курије усмјереним против православних Срба у Далмацији. Ојачао је везе са српском Патријаршијом у Пећи, а „на његову молбу дође 1714. у Далмaцију српски пећки патријарх Мојсије„, чијом је посјетом учвршћено православље и православна паства и донекле стишани напади на православну цркву .

-Дамјан Љубибратић, познат као Дамјан Србин је био српски православни монах и дипломата, секретар патријарха Јована Кантула (1592–1614).

Дамјан је поријеклом из Новског  краја, потомак племићке породице Љубибратићи. Био је монах Пећког патријаршијског манастира, а био је и секретар патријарха Јована Кантула.

Био је највиши дипломатски представник херцеговачких и пећких српских поглавара, који су се ставили на чело покрета, који је организовао устанак у областима окупираним од стране Османског царства.Православни хришћани на Балкану тражили су прави тренутак за устанак против Османлија. Српски, грчки, бугарски и албански монаси посјећивали су европске дворове за помоћ. Банатски устанак (1594) помогли су српски православни митрополити цетињски Руфим Његуш и требињски Висарион (1590–1602). Године 1596. побуне су се прошириле на османску Црну Гору и сусједна племена у херцеговини, посебно под утицајем митрополита Висариона. Висарион и поглавари у херцеговини тражили су помоћ од римског папе. У једном дубровачком документу с почетка 1596. године стоји да су се многе херцеговачке чифчије са митрополитом окупиле у Требињском манастиру гдје су се заклели „да ће одустати и 20.000 јунака дати царској свјетлости“. Војвода Грдан и побуњеници су поражени. Битно је напоменути Гатачко  поље године 1597. Устаници су тада склопили мир са Османлијама, а Грдану је опростио Ахмед паша Хадум. Међутим, Грдан и Патријарх Јован наставиће да планирају побуне против Османлија у наредним годинама.У априлу 1599. Дамјан је поново дао папи писмо патријарха Јована Кантула.Године 1604.  Дамјан је набројао ове крајеве спремне за устанак: Драчевица, Зупци, Риђани, Никшићи, Бањани, Пива, Дробњаци, Морача, Требиње, Рудине, Гацко, Плана, Колашин, Вранеш, Милешево, Сјеница, Херцег Нови .

Године 1605. отишао је у дипломатску мисију у Дубровачку републику, расправљајући о откупу неких робова из Сења,гдје ће остати до краја живота.

                            (наставиће се)