Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера, инвалида и реституције ЦГ-ПИР

Нешто озбиљно не штима у правосудном систему Црне Горе-а чини се да је кључ проблема управо у Апелационом суду.

У последње вријеме свједочимо ситуацијама које  изазивају оправдану  сумњу у начин функционисања судске власти.  Један од  најосетљивијих случјева свакако је  предмет бивше предсједнице Врховниг суда, Весне Меденице, који је дошао пред Апелациони суд у фази  одлучивања о истражном притвору.

Управо кад је предмет дошао у Апелациони суд, у канцеларију гдје савјетници припремају  одлку о притвору, нестао је кључ од те канцеларије.

У том тренутку долази до интервенције предсједнице Апелациониг суда, Мирјане Поповић,која налаже да се  пост упи по захтјеву Тужилаштва-након чега  Весна Меденица бива упућена у истражни затвор.

И ту почиње проблем.

Умјесто да се таква одлука сматра као поступање у складу са законом, покреће се питање одговорности  саме предсједнице  суда г-ће Поповић.  Да ли је ријеч о заштити законитости- или покушај дисциплинвања оних који не желе да ћуте.

Додатну сумњу у све ово уноси чињенца да се на челу Врховниг суда налази особа која припада истој политичкој структури као и Весна Меденица.  У таквим околностима,  сваки потез који личи на  институционални притисак добија  политичку димензију. Умјесто да Валентна Павличић, предсјеница Врховног суда,  затражи изјашњење од предсједнице Апелационог суда, инцира се разрјешење  пред Судским савјетом.

Предсједница Апелационог суда  Поповић, је можда у праву. Да ли се иза цијлог случаја  крију можда и неки  други мотиви, будући да је Апелациони суд у неколико  кључних  високопрофитних предмета имао другачије одлуке од Вишег суда у Подгорици.

Па можда све ово и није само правно питање-то је порука.

И каква је то порука.

Да у правосуђу није пожељно дирати у  осјетљиве предмете.  Да се иницијатива кажњава. Да је систем важнији од правде.

Посебно забрињава што су управо судије и  дио администрације Апелационог  суда затражили одговорнст  своје предсједнице, наводећи  њен тежи дисциплински прекршај.  Али поставља се питање—да ли је у питању струка или притисак.  Да ли је глас савјести или глас  страха.

Не смије се заборавити ни шири контекст. Афера са тунелом до депоа Вишег суда, нестанак предмета и доказа, одсуство одговорности- све то говори  о дубокој кризи система. А кључеви од депоа Вишег суда, се налазили код предсједника суда Бориса  Савића. А Савић доведен као првоборац  ДПС-а за предсједника Вишег суда.  Шта је то?

У  таквом амбијенту , лако је скренути  пажњу  са суштинских проблема на  појединце који можда покушавају да раде свој посао.

Подаци говоре сами за себе и у корист предсједнице Поповић : висок проценат  ријешених  предмета, најбољи резултати у судском систему, ефикасност у раду и резултати који превазилазе просјек, да су  у 2025.години ријешили 99,22 одсто предмета у односу на прилив, што је за награду и похвалу,  како и да су од 496 старих поредмета  рјешили 455, или 92 одсто, што је опет за награду.    Ако је учинак мјерило-онда је тешко оправдати хајку на предсједницу Апелационог суда Мирјану Поповић. Осим ако разлог није нешто дтруго.

Да  ли се иза свега крије страх од откривања много већих  проблема.  Да ли је  предсједница Апелационог суда само  колатерал у  обрачуну који се води иза кулиса?

Гдје је Судски савјет? Гдје је Врховнио суд? Гдје је министартво правде? Гдје је Влада и Скупштина Црне Горе? И најважније гдје је одговорност?

Без јасних одговора, без истинског ветинга и без  прекида са  старом праксом, нема ни  повјерења у правосуђе. А без  повјерења- нема ни државе.

Зато је питање одговорности  предсједнице Апелационог суда много  више од  персоналног питања.  То је тест –да ли  Црна Гора жели правду или само  привид од правде.