Постоје места која нису само тачке на карти. Постоје места која су ране. Котор јама код Никшић (Дубрава) једно је од њих. То није само отвор у камену, већ отвор у нашој савести, дубок колико и наше ћутање.
Годинама, деценијама, прича се о људима који су ту завршили без суда и без кривице. Не као војници у боју, већ као људи којима је одузето и последње право… да имају гроб. Било их је, кажу, много, преко 300. Али број овде није најстрашнији. Најстрашније је што ти људи никада нису постали имена. Остали су сенке у причама, шапати у породицама, бол који се преноси без сведочанства.
У времену Други светски рат и годинама које су уследиле, многи су нестали у тами идеолошких обрачуна. Судбина оних који су завршили у јамама била је најсуровија… не само смрт, већ брисање. Као да никада нису ни постојали. Као да је циљ био не само убити човека, него избрисати сваки траг да је живео, због чега? Због сурове комунистичке идеологије.
И ту почиње друга трагедија. Не она из рата, већ она која траје до данас. Јер јама и даље ћути. Кости и даље леже тамо где су бачени. Нема крста, нема имена, нема свеће, нема споменика.
Само камен и тишина. И то није више питање прошлости. То је питање нас.
Јер шта говори о једном народу то што своје мртве оставља у јами? Шта говори о нама то што знамо, а не чинимо ништа?
Није проблем у томе што истина боли. Проблем је што се од ње бежи. А од истине се може бежати неко време, али не заувек.
Ово није прича о подели, ни о идеологији, ни о томе ко је био на којој страни. Ово је прича о невинима. О онима који нису добили ни оно најосновније – да буду сахрањени као људи. У нашој традицији, човек без гроба није само заборављен. Он је неправедно остављен. А народ који оставља своје мртве, оставља и себе.
Зато Котор јама није само место. То је испит. Испит нашег достојанства, наше вере и нашег односа према истини. Јер није више питање шта се тамо десило, то знамо. Питање је зашто и даље ништа не чинимо.
Можда је време да престанемо да ћутимо. Да престанемо да окрећемо главу. Да се сагнемо над ту јаму не да бисмо гледали у таму, већ да бисмо из ње извели светлост. Да кости добију име. Да име добије крст. Да крст добије свећу и споменик какав доликује, са православним крстом.
Јер док год они леже у тами, ни ми нисмо на светлу.
А много је тих јама, безданки и пасјих гробаља по Црној Гори и Србији… време је да добију обележја и споменике.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
