Пише: Дејан Бешовић

У другом поменутом раду о поморству Херцег-Новог у 19.вијеку наглашава да је „и овај крај у ово доба имао исто тако јако развијену трговачку морнарицу, као и у поморском животу познате општине перашка, прчањска и добротска, што раније није било познато”. Како су ови подаци веома важни за познавање бокељске поморске привреде, Шеровић овдје објављује грађу за прве године прошлог вијека. У свијетлу ових пронађених података може се пратити ток бокељског поморства на херцегновској ривијери и у њиховом свијетлу сагледати „сјајан примјер националне свијести”. Шеровић и овдје, као и у низу својих научних радова, истиче патриотизам као врло уочљиву и живу одлику у карактеру нашег овдашњег човјека. У старој Топаљској општини, као и у осталима које наводи, у администрацији, као и у свакодневном животу, употребљава се народни језик и писмо, што је био „изузетак у вријеме када се све писало, што се односило на поморство, италијанским језиком”.

У истом броју Годишњака објавио је и чланак о учешћу бокељских помораца у ослобођењу Грчке. То су били „многи одважни и родољубиви капетани и морнари”. Међу њима Шеровић спомиње Шпира Алексића из Мојдежа и Марка Радуловића, Ника Јанковића с Топле и Глига Маџора из Луштице, Јока Милиновића из Мориња, Ника Липовца из Котора, Јосипа Вицковића из Пераста и браћу Шпира и Драга Поповића из Рисна. Посебно истиче храброст Васа Брајовића, такође из Мојдежа, чији су потомци остали у Грчкој. Очевици његових подвига су бокељски поморци Марко Аћимов Гојковић из Мокрина, и капетана Шпиро Ђуров Томановић из Лепетана. Шеровић је користио за овај рад познату студију Лазара Томановића „Бокељи у рату за ослобођење Грчке”, објављену 1873. год. у „Српско-далматинском магазину”.

У непосредној вези са претходно цитираним Шеровићевим радовима о поморству на територији Херцег-Новога стоји његова студија „Стара Топаљска општина у Боки Которској”.Познато је да су о Топаљској општини и њеној улози својевремено писали Владимир Ћоровић и прота Саво Накићеновић. И док је Ћоровић проучавао само материјале који обухватају рад ове општине у првој половини 18. вијека, Накићеновић је дао општи поглед на њену дјелатност. За разлику од својих претходника, Шеровић је детаљно, колико су му дозвољавали архивски извори, обухватио овим радом све вријеме њеног постојања од оснивања 1718. године  до престанка функционисања 1797. године .Ово је његов други рад о Топаљској општини. Први је објавио још 1933 године. У овом раду, који цитирамо, Шеровић даје осврт на архивске фондове Топаљске општине од којих нас овдје посебно интересују протоколи општинске канцеларије у вези са поморском привредом овог подручја. Нажалост, „неколико оваквих књига” је отуђено продајом; „купио их је половином прошлог вијека Иван Кукуљевић-Сакцински и налазе се у Архиву Југославенске академије у Загребу”.У једном броју познатог часописа „Српско-далматински магазин” у биографији паштровског калуђера архимандрита Димитрија Перазића из Режевића, пронашао је име руског вице адмирала Петра Вучетића (Вукотића) из Подластве у Грбљу. Тада је могао само да укаже на личност једног „мало познатог Бокеља” који је достигао високи положај у руској ратној морнарици.“У хронолошком поретку публиковања својих прилога из бокељске поморске прошлости, који обрађујемо према поменутој библиографији, Шеровић је 1956. год. штампао рад о учешћу браће Ивановић из Доброте у битки са гусарима код Атине 1756. год. „Једрењак Јосипа Ивановића, типа тартане са осам топова и четрдесет чланова посаде, био је усидрен у атинској луци Драго. Њега је напао гусарски шамбек под командом хаџи Ибрахима Кандијског са посадом од триста људи и осамдесет топова. Уз помоћ старијег брата Марка и у неравној седмочасовној борби, у којој је Марко тешко рањен подлегао, Јосип је побиједио гусаре.“ По оцјени писца „ова побједа је имала јаке политичке и економске посљедице, јер су побијеђени гусари и углед млетачког бродарства се подигао”. Отац браће Ивановић је био познати поморски капетан и бродовласник Вуко Ивановић (1696-1759) и њему је Андрија Качић-Миошић посветио 1759. год. друго издање свога спјева „Разговор угодни народа словинскога”.

Шеровић је проучавао у више наврата и са разних аспеката политичку и културну прошлост Паштровића о чему ћемо у посебном поглављу. У једном од својих радова бавио се и њиховим племенским уређењем и поморском традицијом. Према једном извјештају которског провидура с краја 16. вијека, а који овдје дјелимично цитира, познато је да „међу њима има добрих помораца”. Према једном другом провидуровом извјештају из друге половине 18. вијека дознајемо да су Паштровићи раније водили трговину на својим бродовима по разним источним лукама и то већином на Пелопонезу и по албанским пристаништима, а већином своје производе на тартанама превозили у Венецију. Због сукоба са Улцињанима, напустили су трговину на албанској обали и обратили се затим Дубровнику. Шеровић спомиње познате поморске капетане из Паштровића током 18. и 19. вијека. Трговина домаћим производима као што су вино, уље, суво месо и сир у то вријеме цвјетала је на венецијанским пијацама. Врло обазриви, паштровски прваци, пред турским насиљем, тражили су млетачку политичку заштиту, која им је донијела и економске повластице баш у погледу трговине у главном граду, која се одразила у ослобађању од царине. С правом закључује писац да су Паштровићи „кроз вјекове на мору и на копну стајали на бранику свога завичаја и тиме особите услуге учинили Млечићима. А ови им ипак нису вјеровали“, што се види из извјештаја которског провидура.

                           (наставиће се)