Пише: Момо Јоксимовић
Црна Гора није настала на богаству, него на образу. Није је држала сила, него ријеч. Некада је овдје човјек вриједио онолико колико му је тешка ријеч—а она је била тежа од сваког печата и јача од сваког закона . Чојство и јунаштво нијесу били празна ријеч, већ начин живота. Помоћи слабијем, не ударити на нејач, одржати дату ријеч—то је било мјерило човјека.
Црна Гора данас више није држава какву смо знали, већ систем у коме су вриједности изврнуте наглавачке. Знање се не цијени, дипломе се купују, оцјене изгубие сваку тежиуну . Од основне школе до факултета образовање се урушило пред нашим очима , док се неспособност награђује а труд исмијава.
Институције разорене, закони важе за слабе, а моћнима само препорука. Лоповлук више није изузетак-постао је правило , начин на коме систем функционише у којем поштење се кажњава а превара исплати. Најопасније што је народ на то навикао. Као да смо прихватили да се све може купити па и пресуде, радно мјесто, дипломе, и правда. А кад друштво изгуби осјећај за правду и истину, онда је изгубио и будућност.
Ипак није све изгубљено. Свако ко одбија да ћути, ко не пристаје на неправду ко још вјерује у знање и рад—тај је дио рјешења ,
Данас , многи имају осјећај да се то изгубило. Да су те вриједности и идеје као на пијаци потиснуте, да је образ замијењен инетересом, да је поштење постало слабост, а не врлина. Друштво се расуло у неповјерење, људи се отуђили, комшија више није ослонац него пролазник. И родбина се расула.Није ово само политички или економски проблем—ово је прије свега морални пад и суноврат који нас прати у назад неколике деценије.
И зато, ако хоћемо брзу обнову Црне Горе и црногорског човјека, не смијемо почети од новца, него од човјека.
Обнова почиње од куће.
Дијете мора од малена учити шта је истина, шта је част , шта је стид. Не само из књига, него и из примјера. Ако родитељ лаже, дијете ће лагати. Ако родитељ гази ријеч, дијете неће знати шта значи образ. Без здраве породице нема здравог друштва ни државе.
Школа мора васпитавати , а не само образовати.
Знање без морала је опасно. Потребни су нам људи који знају , али и који неће злоупотријебити то знање. Вратити у школе разговор о части, одговорности, заједништву , поштењу–то није назадовање , то је спас. Вратити у школама предмет моралног васпитања и образовања и дати му прворазредно мјето у хијерахији предета. Ако човјека краси част, поштење и људскост, постићи ће све остало. Ако то нема, џаба му и школа и знање.
Црква и духовност морају бити ослонац а не украс.
Вјера није само обичај, већ подјсетник да постоји граница коју човјек смије прећи. Кад се човјек не боји Бога и не стиди људи-онда све постаје дозвољено. А кад је све дозвиљено, онда ништа није свето. А кад ништа није свето, настаје анархија.
Држава мора бити примјер правде,поштења и правичпности, а не извор неправде. Ријеч државника мора бити јача од закона.
Закон мора важити за све. Без тога нема повјерења. А без повјерења нема ни државе. Инстиуције не смију бити слуге појединаца, него стуб правде. Кад грађанин види да се поштење исплати—тек тада ће га и сам бирати.
Друштво мора поново постати заједница. Вратити разговор, дружење, узајамну помоћ. Није Црна Гора никад била јака због појединаца, него због народа који је стајао један уз другог.
Обнова Црне Горе неће доћи преко ноћи, али може почети одмах. Не у парламенту, не у кабинетима-него карактеру народа у сваком од нас. Кад сваки човјек среди себе, кад среди своју кућу, средиће се и друштво и држава.
Навикао је наш човјек да лако живи, да се брзо обогати, да прима плату и да не ради. Па навика јесте једна мука а одвика стотину мука.
Јер држава није ништа друго до огледало народа.
Ако вратимо образ-вратићемо и Црну Гору. Црна Гора се може врати себи и својим чојским и сојским вријендностима и без Душановог законика.
