Аутор: Тихомир Бурзановић

Од историјске смјене власти 2020. године, Црна Гора је формално направила искорак ка демократској транзицији. Мирна промјена власти дочекана је као доказ зрелости изборног процеса и нада да ће институције коначно почети да служе грађанима, а не политичким елитама.

Међутим, шест година касније, све је јасније да је паралелно са том формалном демократизацијом израстао један опасан феномен — политичка и друштвена дрскост као нови образац владања.

То више није питање стила, већ суштине.

Дрскост власти данас се огледа у готово свакодневном игнорисању стварних проблема грађана. Док значајан дио становништва живи на ивици егзистенције, системска рјешења изостају, а социјална политика остаје недоречена и недовољна. Истовремено, јавни простор испуњен је политичким маркетингом, међусобним оптужбама и сталним подгријавањем подјела.

Посебно забрињава однос према најосјетљивијим слојевима друштва. Сиромашни, незапослени, самохрани родитељи и стари постају невидљиви у политичким приоритетима. Помоћ која им се нуди је често симболична, недовољна и, што је најгоре, представљена као велико достигнуће.

То није случајност. То је политички избор.

Паралелно с тим, у јавном животу се усталио образац селективне одговорности. Пропусти се релативизују, одговорност се избјегава, а институције све чешће дјелују као продужена рука политике. У таквом амбијенту, дрскост постаје исплатива — јер не носи посљедице.Друштво је додатно оптерећено дубоким подјелама које трају од 2020. године до данас. Грађани се и даље дијеле на „наше“ и „њихове“, док се кључна питања — економија, здравство, образовање — гурају у други план. Та атмосфера конфликта не само да паралише институције, већ постепено разара повјерење у државу.

Зашто се овакав модел одржава?

Први разлог је недостатак стварне одговорности. Други је слабо и фрагментисано грађанско друштво, које не успијева да артикулише јединствен и снажан отпор. Трећи је дубоко укоријењен клијентелизам, у којем је политичка лојалност често важнија од знања и резултата.

Истовремено, економски трендови додатно погоршавају ситуацију. Средња класа се смањује, сиромаштво расте, а друштво постаје све рањивије — што директно смањује капацитет отпора према лошем управљању.

Ипак, излаз постоји — али није лак.

Промјена почиње од грађанског притиска. Без активног и упорног захтјева за одговорношћу, свака власт ће природно клизити ка ароганцији. Независни медији, јавне иницијативе и грађански активизам остају кључни механизми контроле.

Једнако важно је враћање социјалних питања у центар политике. Друштво које занемарује најслабије, губи и морални и политички легитимитет.

На крају, без јаких институција нема трајног рјешења. Независно судство, професионална администрација и јасна правила игре једини су начин да се дрскост санкционише и систем врати у равнотежу.

Црна Гора данас живи у парадоксу: формално демократска, а суштински све удаљенија од грађана.Политичка дрскост није више инцидент — она постаје правило. А кључно питање остаје: да ли ће грађани наставити да је трпе, или ће је коначно учинити политички неподношљивом?