Пише :Дејан Бешовић

Објављивањем двију студија у београдском часопису „Братство светог  Саве” Шеровић почиње опширан аналитички рад на проучавању бокељског поморства. У првој од њих „Свети Трифун у Котору и Бокељска морнарица”спомиње да је патрон Котора до 809. год., до доласка моштију св. Трифуна из малоазијског града Кампсаде у Боку, био свети Георгије. Шеровић изводи овдје један мало познати детаљ да је у вријеме владе Централне комисије, по жељи црногорског  митрополита и господара  Петра Првог  Петровића — Његоша, једна честица реликвије главе пренијета у Москву. У низу описа приказује градске црквене и народне свечаности приликом празновања дана овог которског заштитника. У тумачењу постанка и развоја которске односно бокељске морнарице писац даје филолошко тумачење назива ове установе. Напомиње да се овај назив искључиво употребљавао на источној обали Јадранског мора, и да је то био повод неким научницима да тврде да је словенског поријекла, а одатле добио свој италијански облик и употребу. Како је овај Шеровићев чланак био упућен првенствено читаоцима који су слабо познавали прошлост Боке, напомиње да док је „цветало поморство у Боки, народ је живео у сваком изобиљу. Сведоче то дивне палате и величанствене цркве, као и многи други остаци из оног времена кад је поморски живот у Боки напредовао”. Овом закључку може се одмах примијетити да је у благостању живио само повлаштени слој бродовласника и трговаца који су и градили поменуте грађевине, а никако и сав живаљ Српске Боке, чија је млада снага опслуживала њихове бродове и скромно зарађивала, а њихове породице често биле изложене којекаквим невољама. Писац зачетак братовштине морнара види у цеховима која су имала патронат светиг Николе. Временом которска морнарица постаје установа са својим статутом, а затим по својој улози у животу града има и извјесне привилегије.У другој студији опширно пише о поморству Боке и даје широк преглед развоја бродарства и поморског позива овдашњег становништва од античког доба, па све до почетка овог вијека. Ту је језгровито описано доба Римљана и њихова суверена моћ на Јадрану, пљачке и гусарења по нашој обали и Средоземљу. Затим се осврће на византијску управу у приморским градовима, као и на походе и освајања Авара, Сарацена и словенских племена на јужно Приморје. И док Немањићи нису имали смисла за поморство, Млечићи су, као приморска држава, унапређивали флоту и поморску привреду. Венеција је из сопствених интереса помагала изградњу бокељских бродова и мобилисање помораца да би их користила у освајачке сврхе. Шеровић спомиње јунаштво Пераштана у бици код Лепететана, и у току Кандијског рата. У даљем излагању истиче учешће пераштанских бродова и помораца, као и копнених одреда, у ослобођењу Херцег-Новог 1687. године. У неколико пасуса пише о учешћу Бокеља у изградњи и унапређењу руске флоте. Поред наутичара Марка Мартиновића и његове школе и адмирала Матије Змајевића, посебно се задржава на мање проучаваној личности руског адмирала и грофа Марка Николина Војновића, који је организовао руску црноморску флоту и командовао једном ескадром у бици против Турака 1788. годинд. Спомиње и остале знамените бокељске поморце у руској морнарици, као и чувеног поморског капетана Петра Желалића, витеза Малтешког реда и храбре поморце Марка и Јоза Ивановића из Доброте. У завршним редовима осврће се на стање бокељских бродова и њихових капетана током 19. вијека и даје низ статистичких података о њима. Ово је био пионирски рад у научном приказивању бокељског поморства кроз историју, први такве врсте код нас. Подстакнут оваквим напором Шеровића, дон Нико Луковић држи у Београду на Народном универзитету 5. јануара 1930. године предавање „Постанак и развитак трговачке морнарице у Боки Которској”. Ово предавање штампало је Удружење Бокеља у Београду исте године.У поменутом раду у „Јадранској стражи” који је објављен током 1925. год. у више наставака, приказао је знамените бокељске поморце почев од најстаријих познатих података. Тако износи“ да су у битки код Лепанта-Лепетана гидине 1571. на млетачком адмиралском броду Пераштани чували државну заставу. Пилот на адмиралском броду био је Пераштанин Петар Стјепанов Марковић.“Пишући о херцегновским Војновићима, истиче посебно грофа Марка Војновића, првог адмирала руске црноморске флоте „који је био врло омиљена личност на царском двору”. Он је основао луке на Каспијском мору како би боље унаприједио руско поморство. Затим спомиње остале Војновиће: Јована, Александра и Ђорђа и о њима закључује излагање ријечима: „Руско поморство на југу има да захвали у првом реду овим Војновићима који су све своје силе били посветили добру и напретку нове своје отаџбине ”.

Описао је путовања и поморске битке грофа Јована Мирковића, који је са синовцем Симеоном био похваљен и одликован од стране више владара за храброст и прегалаштво које је показао у борби против француских гусара. Овом угледном поморцу посвећује знатно касније тек 1953. године  један пригодан чланак у којем детаљно описује Мирковићеву борбу са француским гусарима. Овдје спомиње назив његовог бригантина, посаду и наоружање.

Мирковић је често путовао по Средоземљу и превозио разну робу из јадранских лука у Венецију и на Левант. У јулу 1800. године дошло је до борбе у близини Сардиније. Мирковић је вјештим маневрисањем успио да избјегне директни удар гусарског шамбека и тиме и само заробљавање. Послије жестоке топовске ватре, бродови су се сасвим приближили и дошло је до борбе бодежима у којој је био тешко рањен. Француски гусари су побијеђени и изгубили велики број морнара. Поред личне храбрости, капетан Јован Мирковић је показао и пожртвовање, јер је, иако рањен, остао са својим саборцима до коначног савладавања гусара. У овом периоду од првих штампаних радова па до 1940. године писао је више чланака о знаменитим бокељским поморским капетанима и њиховим подвизима на мору. У неколико наврата писао је о Тому Милиновићу — Морињанину и капетану Петру Желалићу.

                         (наставиће се)