Пише: Момо Јоксимовић, Предсједник Партије пензионера-ПИР

Агенција за спречавање коруоције (АСК)  је саопштила  податак  да  јавни функционери  који су  2017.године  дозвољавали контролу банковних рачуна око 70 одсто њих, у 2025.години тај проценат  износио је свега 31 одсто.

АСК је анализирао да од 10.931 извјештај  о приходима  и имовини,  поднијето прошле године, сагласност за  приступ  њиховим банковним рачунима  дало је свега 3.366, што износи 31 одсто.

Према званичним   подацима,  2017.године, 71   одсто   функициинера  је дозвољавало увид у банковне рачуне. Наредне 2018.године   тај проценат је 60 одсто,  2019.je пао на 57 одсто,  2020. године  53  одсто, 2021.гoдине  50 одсто, 2022.године  47,2 одсто,  2023. године је 43 одсто, а  2024.години тај проценат је  39,1 одсто.

Интересантно је да код дубинске провјере  обавезника и  њихове документације, код сваког  случаја је утврђено могуће кршење закона, стоји у  извјештају АСК-а , што дубоко забрињава. Куда то држава иде.

Дакле, 2017.године, око 70 одсто   јавних функционера је дозволило  увид у своје  банковне рачуне.  Осам година касније,  2025.године, тај проценат   је пао на око 30 одсто.  Није дакле да има напредка—него  има  назадовања. И то отвореног без стида, без морала, без задршке.

Шта то значи у пракси.

Да већина оних који управљају државом не прихвата контролу.  А онај ко не прихвата контролу—не поштује ни закон, ни   грађане, ни државу.  

Ово је суштина проблема:  није више ријеч о појединачним злоупотребама, него о систему који штити нетранспарентност и некажњивост.

Грађани плаћају порезе, пуне буџет, трпе инфлацију и сиромаштво, а заузврат добијају поруку да немају право ни да знају како се  понашају они  које плаћају. 

То није демократија. То је симулација државе.

У Уставу пише, да је Црна Гора држава грађана. Али у стварности-грађани немају контролу, немају увид , немају моћ.   И зато је та одредница мртво слово на папиру.

Прави узроци су дубоки и опасни :

*институиције су зараобљене и зависне

*закони се примјењују селективно

*контролни механизми постоје само формално

* политичка воља за редом и одговорности –не постоји

*систем награђује лојалност а не законитост.

Када функционер  одбије контролу и не сноси последице-то више  није пропуст. То је порука: „ ми можемо шта хоћемо“.

И зато  грађани данас нијесу само незадовиољни- они су љути, разочарани и све  више убијеђени да су  сами против система.

Ако се  ово не заустави, последице су јасне:

*Потпуно урушавање повјерења у институиције

*јачање апатије или радикализације

*одлазак људи и гашење перспективе државе

Рјешења су позната—али захтијевају храброст:

*Обавезан увид у  имовину и рачуне, без  изузетка

*Аутомстке  и строге санкције за свако одбијање

*Стварна независност контролних институција

*Јавно и транспарентно  извјештавање доступно свим  грађанима

*Укључивање грађана у надзор а не њихово искључивање.

Ово није техничко питање, нити питање тумачења закона, него свјесно кршење од оних који би трребали да га бране и штите. Када носиоци власти крше Устав по мјери својих интереса, држава престаје да буде правна ,а постаје приватна својина.  Закон који важи само за  грађане, а не и за власт, није закон-то је облик тихе диктатуре.   Умјесто владавине права, добијамо владавину људи, и то оних који су изнад инстиуција и изнад одговорности.   Док се Устав  тумачи и прекраја по потреби појединаца, повјерење грађана се  урушава, а држава слаби изнутра.

Без једнаке примјене закона на све, свака прича  о  демократији постаје празна фарса.

Овакво понашање  власти није само лоша порука—то је директан удар на темјеље државе. Ово је питање да ли  држава постоји за грађане-или против њих. Грађани и порески обвезници се морају изборити, све оно што они плаћају мора бити на видјело, на длану, ништа нема скривено. Нити смије бити.

Постоји само истина: систем, не штити закон-него оне који га крше.

И зато је вријеме да се ствари назову прави именом—и да  се коначно почну мијењати.