Пише :Дејан Бешовић

Прва је писмо које су 20.априла 1806. Доброћани по поклисару Ђуру Дабиновићу упутили црногорском владици Светим Петру Цетињском  . У њему га они „као старијега и љубитеља од отаџбине слободе“, а у нади да ће, као што је почео, и даље бранити „опћену слободу„, преклињу да се заузме код руског цара, да овај спријечи извршење одредбе братиславског илипожунског уговора, по којој је овај крај имао да подпадне „под ћесаром бечкијем„. Јер, кажу Доброћани, „када би се ово догодило, било би истинито наше расуће и ми бисмо изгубили нашу слободу“.

Као на другу манифестацију у истом смислу, потсјећамо на чињеницу, да су Бокељи, свакако ради осигурања те своје слободе, касније 1813. и 1814.године спровели уједињење Боке са Црном Гором, као двију „провинција“, под претсједништвом баш поменутог црногорског владике Петра Првог Петровића-Његоша. У документу којим је било извршено ово уједињење, те двије области се заклињу Богом да ће увијек једна другој вјерне остати и да ће заједнички дијелити своју судбину. Сједиште њихове заједничке управе – „Централне комисије“ било је у Доброти, у палати која, и ако раскривена, а и данас ту постоји.Национални осјећај Боке остао је исти и касније, под аустријском влашћу. Само, што се  он, природно, под овом влашћу испољавао на други начин. – Увијек тежећи за ослобођењем и уједињењем са једнокрвном браћом, каквом су сматрали све Јужне Славене, па, разумје се, и Хрвате, Бокељи су касније ту своју тежњу покривали плаштем „оквира“ граница аустроугарске. монархије, „ћесарскијем штитом„, „царском круном“ и разним другим фразама. Али, било да су прижељкивали уједињење Јужних Словена  који су се већ налазили у аустријском оквиру, било да су чак жељели да у тај оквир уђу и они који су били изван њега јер било је и таквих , циљ је био увијек исти: да се уједињеним снагама што брже и што сигурније тај оквир разбије, па да тако дође до стварног ослобођења и уједињења свих Јужних Словена .

Година 1848. , у којој је наступило опште национално превирање,била је и за Бокеље у том погледу нарочито значајна. У хрватским крајевима, као што је познато, ова година је била обиљежена „илирским“ покретом, који је, међутим, био запажен и цијењен и у слободној краљевини Србији. Иницијативом Илије Гарашанина, те знамените године је у Београду био формиран одбор од пет лица, кому је било стављено у задатак да координира дотичне акције у самој Аустрији. У ту сврху, овај одбор је у марту 1848 из Београда упутио у Сремске Карловце Дубровчанима Матију Бана, да он поради код српског патријарха Јосифа Рајачића, како би се и војвођански српски борци придружили Гају и Јелачићу (Од Јелачића се је у оно доба на цијелом нашем југу очекивало нешто више, него да ће он бити само добар аустријски генерал). А резултат свега овога био је, да је патријарх Рајачић инсталирао Јелачића за хрватског бана на тргу Свете. Катарине у Загребу. У оно доба је и у Загребу важила крилатица, да су браћа католичке и православне вјере „једно срце и једна душа“.Сувишно је истицати да је ово имало јаког одјека и у Боки и да је и њу тим поводом захватио талас одушевљења. Па ипак, ни то одушевљење није код Бокеља могло да замрачи њихово јасно гледање на национални карактер овога краја. Опипљив доказ за то налазимо у декларацији коју су бокељски претставници, њих око 400, баш те године, 13. јуна, донијели у Прчњу, у католичком манастиру св. Николе.

Уводно у њу, (потпун текст  се налази у књизи прчањског жупника,  каноника дон Ника Луковића, „Прчањ“, на стр. 93-102, а ми, наводећ је, завршавамо стилизацију, мијењајућ само правопис), Бокељи истичу да су примили „многа писма од стране хрватског народа„, у којима да је изражена жеља да се краљевина Далмација сједини с Хрватима (дотична скупштина није, дакле, била одржана иницијативом самих Бокеља,) па затим дословце кажу:“Најпрва и најсветија наша дужност та је, јавити пред свијетом да ми Далматинци нисмо но Бокези“.

Ову декларацију потписали су

: за Котор Матеј Нетовић градоначелник , за Пераст Крсти Баловић, за Доброту Сандаљ Дабиновић, за Прчањ Антун  Сбутега, за Столив Иван Мариновић, за Тиват Ђуро Трипов Петковић, док  је за претставника Ластве на њима стављен крст, јер је управник био неписмен.

За бана Јелачића је Његош у прогласу  Бокељима и Дубровчанима у почетку држао да га је «тајна судбина на чело Јужних Словена поставила». Његош ову своју вјеру изражава без трага суревњивости. Ма да је сам био владар мале али слободне српске државе, он је, види се, био готов да водство Јужних Словена препусти Хрвату., Нажалост, та Његошева вјера није дуго потрајала. Свом горком разочарању он, већ неколико мјесеци касније, 1. новембра 1848, даје израза у писму Вразу. Ту, њега љуто боли што му се није дала прилика да и сам учествује у акцији на ослобођењу Јужних Славена, како је у прво вријеме био схватио Јелачићеву борбу са Мађарима, па каже: «Сто пута је лакше оному ко се бори, но оному који чама код куће.“ – „Да сам мога што на муци помоћи, најсветију бих дужност под небом испунио. И да је иоле споразумевања било, могло би бити с нашега краја веће помоћи но се икому чини, па помоћи без муке и пјевајући.“. Међутим, он, ојађен, види «што је», и «да се од првог циља далеко отступило»…! – И Његош је, дакле, већ крајем 1848, са искреном тугом констатовао да Јелачић има пред очима само Аустрију и Велику Хрватску !

                            (наставиће се)