Саопштење из “Ћирилице” и “Српске азбуке” саборцима за српски језик и ћирилицу
Коначно, тачно после четврт века борбе за одбрану српске ћирилице удружења “Ћирилица” и “Српска азбука” могу да се детаљније посвете другом веома важном питању српског језика – довршавању Вукове језичке реформе и њеном фином прелаз у еволутивну фазу.
Посао с ћирилицом и правописом је – свршен!
После стварно дуге и исцрпљујуће 25-годишње битке за одбрану српске азбуке нови Српски правопис (нема бољег назива од тога за овај код свих писмених народа незаобилазни приручник за све у Србији) појавиће се у куповни и коришћењу највероватније у време Међународног београдског сајма књига најесен. Најдаље до следећег Сајма (2027). Тај термин нисмо могли добити ни од својих 50-годишњих пријатељевања с једним од лингвиста – правописаца због њихове солидарне (изгледа договорене) еснафске ћутње. Али. Имали смо среће што нам је ту вест донео бесплатни голуб писмоноша који нам ово следеће рече, уз остало.
На крају је уродила успехом битка за решење најважнијег питања у сваком језику и правопису. То је питање писма. “Јер”, каже голуб, “писмо је у језику најважнији део. Све се друго може заобићи; није превише важно ни одвојено и састављено писање речи, ни да ли је у једном језику један, други или трећи изговор (екавски, ијекавски или икавски, само их никако немој ни мешати ни мијешати, јер то онда слабо нечему може добро послужити, ни да ли ћемо појединачну реч писати малим или великим словом, ни где ћемо ставити једну, а где две или три тачке, ни тзв. двотачку, тачку и запету (истина је да од погрешно стављене запете, може живот да страда, али без писма би страдао и језик и народ) и све тако редом… Све се то може на неки начин заобићи и решити. Али писмо. То се никако и ничим не може ни заобићи ни заменити. Можеш га заменити туђим писмом као што можеш свој језик заменити туђим, али је то губљење највреднијег и најслободнијег дела себе, што води поништавању себе. Ша бих ја био ако не знам да гучем и ако нећу пошту да носим. Могу само у пензију, али како да нормално живим у нашој, стално уништаваној лепој земљи, од пензије, кад ми ни нормалну плату нису могли давати од непрекидних белосветских санкција и домаћих ,поштењакаʻ? То и сами знате како с пензијом иде. Што је више добијамо већу, све нам је празнија торба…”
Тако нам је голуб сасвим довољно рекао о српском писму и правопису. А ово о пензији није морао, знали смо и без њега, али му праштамо, мора и он некоме да се изјада.
На осову реченог, ми у двама споменутим удружењима сада довољно знамо и верујемо.
Српско писмо у Српском правопису неће више бити једино “неспособно” и “зависно писмо” од хрватске латинице
Српском писму у Српском правопису враћа се апсолутна, и уставно гарантована” народна сувереност, тј. независност. Досад су 70 година, а у српском језику у Југославији, плус у независној Србији још 30 година лингвисти ћирилицу држали у пракси и правопису за “неспособно” писмо, па су јој одређивали помоћ у хрватској латиници која је, онда, изгонила српско писмо из српског језика и већ до ове, 2026. године заузела 90 одсто простора у Србији и 90 одсто улогу доминантног писма и неће се више само српски народ делити по писму.
А једино српској, такође“ деоби у изговору, другом ћемо приликом.
Српска ћирилица је после тешког пораза победила и, уз очекивану и дуже чекану незаобилазну помоћ лингвиста – правописаца, намерава да нагло крене да победи уведеног јој планираног вањског супарника. Наша два удружења су се за то борила, али су лингвисти дали коначну помоћ и сагласност и то стручно ваљано уобличили.
Чак нам голуб, на крају предаје поште, рече да је најзад одлучио онај кога ми у удружењима из милоште зовемо “Матица – то сам Ја” да нам је насилна историја наметнула, уз своје, и туђе писмо иако нам је за српски језик увек била довољна наша савршена азбука. И да је до тог убеђења дошао када је у главној улици у Новом Саду, близу Матице српске, сâм избројао (и то у Печату 2012. године објавио) 40 исписа у улици на хрватском, а само два исписа на српској ћирилици. И “Матица – то сам Ја” закључио је: ”Што је много туђег писма – много је.”
Драгољуб Збиљић
