Пише :Дејан Бешовић

У доказивању хрватства Доброте а са овим мјестом ћемо завршити  листу „хрватских опћина Боке“ наш чланкописац је врло штур. Наводи само да је Доброта „гњездо гласовитих хрватских капетана и бродовласника“, додајући „да је ту одржана скупштина Бокеља 1849, на којој да је бан Јелачић био умољен да Боку припоји Хрватској.“

Ова штурост нашег супростављеника је разумљива. Јер Доброта, више него које друго мјесто у Боки, у коме налазимо претежно католике, пружа доказе своје српске националне свијести, не само у прошлости већ и у садашњости. А и природно, пошто је ту, због непосредне некадашње политичке границе, увијек била најтјешња веза између Боке и њениг  црногорског -српског залеђа, па је кроз ово мјесто нарочито јако избијао национални талас из унутаршњости на море.Не само што је данас више од  половине добротског становништва православне вјере, многи, и то најугледнији Доброћани католици и данас се признају Србима. А они који то налазе непримереним , зову се „Славјанима“. Тако ту и данас постоји „Славјанска читаоница“ која је 1936 прославила своју 60-годишњицу. Њен национални карактер је изражен и тиме што је за свога почасног члана, поред бискупа Штросмајера, изабрала и црногорског краља Николу Првог Петровића- Његоша.Само, пак, поријекло Доброћана (опет јаче него код осталих бокељских католика) показује  се у истовјетности њихових породичних имена са оним из сусједне Црне Горе и у крсним славама добротских католика.

У погледу овог другог, напомињемо да су двије старе добротске цркве биле посвећене св. Ивану и св. Врачима. Оне нас обије (кад Ивана претворимо у Јована) потсјећају на истоимене православне цркве у ближим црногорским Залазима. Код оне прве, св. Ивана у Доброти су се вијале српске заставе и у доба најжешћих борби између Срба и Хрвата. Она друга је данас посвећена католичким Свисветим. Али је народ још увијек зове „св. Врача“. – Занимљиво је, о томе, да, док неке добротске католичке фамилије напримјер  Каменаровићи славе св. Ивана, друге Андрићи, Дапчевићи, Ивановићи и Милошевићи ,за крсну славу држе, како сами кажу „Врачевдан„. Ову су, истина, помјерили за 13 дана уназад од православних светих  Врача, па би утолико могло изгледати да су је превели на нови календар. А како им она стога пада тачно на католичке Свисвете, неки и мисле да им је слава сада овај католички празник. Други опет, а вјероватно и сами свечари, рачунају да овим помјерањем датума славе није ништа битно измијењено, јер се међу свима светим, на сваки начин, налазе и свети бесребреници Козма и Дамјан.

Тијесна веза између Боке и Црне Горе толико је упадљива, да су неки са хрватске стране, у сулудом бјежању од српског имена, прибјегли тврдњи да су Црногорци „Црвени Хрвати“ („црвени“, можда, али Хрвати нипошто!); или у тврђењу да су само „Црногорци“, јер да „ниједан црногорски политичар није казао да би они били Срби“ (ово друго читамо у „Хрватској Груди“ од 12-X-1940).

Кад би људске глупости могле прекорачити границу нашег пролазног  живота, лако је замислити како би се над овом последњом згранули, напримјер, пјесници „Горског вијенца “ и „Балканске царице„!

Али баш ова последња нам  у памет догађај који се је збио прије више од стотину година, јер он нарочито јасно показује како је онај први, неумрли Његош, гледао на национални карактер ондашње Боке, а посебно  Доброте.

1833, као 20-годишњи младић, на проласку за Русију, гдје је требао да се завладичи, он се је пар дана задржао у Котору, а том приликом био гост и племићке католичке породице Ивановића у Доброти. Одушевљен њиховим гостопримством, он им је на њему захвалио пјесмом, чији је наслов „Србин Србима на части захваљује“, а чији почетак ( из књиге Сима Матавуља „Бока и Бокељи“) гласи:

„Нашом браћом, храбрим Црногорцима„

. . . . . . . . . . . . . . . . .

па завршава:

Ваистину , ријечи достојне Његошевог генија! – Велики пјесник је, као што видимо, још у раној младости био уочио да је основ сваке религије вјера у Бога и у бесмртност  душе – двије истине до којих долазимо разумом, без проповиједања – а да је све остало форма. Сви они код којих форма није загушила суштину, прави су вјерници. Мислећи на форму, Његош каже: „вјеруј што вјерујеш„. – Вјеруј оно чему су те научили оно што ти се допада, јер то није важно.И 15 година касније, у својој мужевној доби, неумрли владика је заступао исто становиште, у пјесми која је почетком јануара 1848 била отштампана у Гајевој „Даници„, а у којој каже:

„Не пита се ко како крсти,

Чије га је млијеко задојило“...

Како су Бокељи у доба бана Јелачића кога су они, наводно, „молили“ да их припоји Хрватској гледали на свој однос према Хрватској, о томе у идућем и последњем чланку. Овдје, кад је већ ријеч о бану Јелачићу, потсјећамо само на његов проглас упућен Которанима 1 априла 1848 из Пеште. Баново мишљење о националном карактеру ондашњих Бокеља изражено је у самој чињеници да је дотични проглас био написан ћирилицом. Значајно је такође да је за бана народно јединство Срба и Хрвата (противно неким данашњим теоријама) било изван дискусије. Јер, по њему, у том прогласу, „Сербљи и Хервати“ су „народ једне крви и једне будућности“.

Да би се оправдало тражење да се Бока, односно један њен дио, припоји Бановини Хрватској, у свим публикацијама на које циљамо, и у свим могућим варијантама се стално понавља, да су сами Бокељи, као, тобоже, данас, то припојење тражили или прижељкивали и у прошлости.

Изузимајући неколико „фуртимашких“ акција, на које смо алудирали у првом нашем чланку, такво тражење данас у Боки нико не поставља. Мислимо, на начин који би се могао сматрати озбиљним и од стране која би за то била легитимна.Иначе, уколико је ријеч о прошлости, и овдје је, као често пута, трунка истине затрпан гомилом лажи.

У том погледу, треба, наиме, издвојити период, у коме је Бока била у могућности да своје националне осјећаје искаже слободно и без страног притиска, од оног у коме није било те могућности. Под првим разумјемо кратко раздобље између ослобођења од млетачке доминације и подпадања под аустријски јарам. А за то раздобље овдје ћемо указати само на двије манифестације бокељског националног осјећаја.

                           (наставиће се)