Пише Тихомир Бурзановић
Дигитални бољшевизам је израз који се све чешће користи у јавном дискурсу, углавном као метафора за нови облик идеолошке контроле у дигиталном простору.
Иако термин није академски прецизно дефинисан, његова употреба открива дубоко неповерење према савременим технолошким структурама моћи — прије свега великим платформама, алгоритмима и култури „онлајн кажњавања“.
У својој суштини, овај појам имплицира паралелу са историјским бољшевизмом: централизована контрола, идеолошка искључивост и нетолеранција према „погрешном мишљењу“.
Међутим, за разлику од класичног тоталитаризма, дигитални бољшевизам не делује кроз државу као примарни инструмент, већ кроз приватне корпорације које управљају инфраструктуром јавног говора. То је парадокс нашег времена — приватни актери преузимају улогу арбитара истине, без демократског легитимитета и уз минималну транспарентност.
Критичари овог феномена указују на неколико кључних проблема.
Прво, алгоритамска селекција садржаја ствара илузију консензуса. Корисници све ређе долазе у контакт са супротним ставовима, што доводи до радикализације и затварања у идеолошке мехурове. У таквом окружењу, „дисидентство“ се не гуши директном репресијом, већ маргинализацијом — једноставно престаје да буде видљиво.
Друго, култура отказивања („cancel culture“) функционише као дигитални еквивалент јавних чистки. Један твит, једна изјава ван доминантног наратива, може довести до губитка посла, угледа или друштвеног статуса. Притом, критеријуми су често нејасни, а казне несразмерне. Уместо дијалога, добијамо дисциплиновање.
Треће, долази до опасне симбиозе између политике и технологије. Државе све више сарађују са платформама у регулисању „непожељног садржаја“, што отвара простор за злоупотребе. Под изговором борбе против дезинформација, уводе се механизми који лако могу постати средство цензуре.
Ипак, било би поједностављено свести целу причу на заверу или јединствени идеолошки пројекат.
Оно што називамо дигиталним бољшевизмом прије је последица сложеног сплета интереса: економских (монетизација пажње), политичких (контрола наратива) и културних (потреба за моралном јасноћом у времену несигурности). Другим речима, систем не функционише зато што је савршено координисан, већ зато што различити актери имају корист од његових исхода.
Прави проблем није само у томе што се слобода говора сузбија, већ што се постепено мења сама природа јавне расправе.
Умјесто аргумената, доминирају емоције; уместо чињеница, перцепције; уместо сложености, бинарне поделе на „добре“ и „лоше“. То је плодно тло за сваки облик идеолошке хегемоније, па и за оно што називамо дигиталним бољшевизмом.
Излаз из овог стања није једноставан. Регулација је неопходна, али носи ризик од прекомерне контроле. Саморегулација платформи показала се недовољном. Можда је кључ у децентрализацији — технолошкој, али и културној. Више извора информација, више конкуренције, више простора за неслагање.
Јер, ако дигитални простор постане место где је дозвољено само једно мишљење, онда проблем више није технолошки — већ цивилизацијски.
