Пише :Дејан Бешовић
Слиједећи даље сушачког чланкописца, прелазимо на Пераст.Сунчани градић, од унутрашњости, која је била под турском влашћу, заштићен високим брдом, а постављен према Веригама, као стража над улазом у унутрашњи басен Боке, ово мјесто је за Венецију имало нарочиту важност, па није чудо да је она од њега створила други центар (Котор је, био први, своје власти у Боки Которској). Разумје се, дијелећи, по обичају, издашно посједе и племићке титуле.
Међутим, ради успомене на његову ранију националну прошлост, потсјећамо да Пераштанин Francesco conte Viscovicx, у својој „Storia di Perasto„, наводи, да је српски краљ Стефан Немања Пераштанима био подијелио повластицу да бирају 12 лица, по једно из сваке „casade“ (у Перасту их је било 12, колико је у њему било и племићких домова), којима је била повјерена почасна стража над његовим краљевским стјегом. Ово, бесумње, због нарочитих заслуга. А оне су се, према рукопису Пераштанина Јулија Баловића, а по подацима перашког архива (dalle carte del nostro archivio), састојале у учествовању Пераштана у ратовима ( буквално преведено у војнама прим.ДБ ) које је поменути српски владар водио по Македонији, Албанији и Епиру.
Кад су се Пераштани, послије, „добровољно подвргли млетачкој републици“ (наводи даље Баловић, а по њему Висковић), ова им је потврдила дотичну повластицу, са малом измјеном: одобравајућ им да бирају 12 „гонфалониера“, који су у вријеме рата на мору имали да чувају дуждев барјак – „il golfalone“ и да га развијају у свечаним приликама, кад би им то наредио „il capitano generale del mare“ коме су Пераштани били непосредно подређени.
Нас, природно, овдје првенствено интересује онај однос Пераштана са славном српском династијом. – Али није безначајно ни оно што смо казали о њиховом каснијем односу са Млечићима. Ово друго утолико, што се и ту, као и у крсним славама бокељских католика, огледаи њихов необични конзерватизам. Да, наиме, обичаје из прошлости чувају љубоморно и онда кад је основ тих обичаја сасвим измијењен. Како ради концесије својој савјести и ради компромиса између њихове прошлости и садашњости!
За чланкописца сушачког листа, двије чињенице би имале да свједоче о хрватству Пераста у прошлости: Прва је што је он родно мјесто чувених Змајевића, двају барских надбискупа, Андрије и Винка, а друга та што је славног руског адмирала Мата; а затим што се ту чува мач „Вука Огњеног“, кога да је Пераштанима поклонио хрватски бан Петар Зрински.“
У погледу првог, за питање о коме је овдје ријеч, довољно је казати, да се ниједан од поменутих Змајевића није нигдје и никада признао Хрватом. Напротив, оба надбискупа Змајевића су са поносом истицала своју титулу „primas Serbiae“ и писали су српским писмом, ћирилицом. А то је разумљиво, кад се има на уму да им је дјед Милутин у Пераст дошао из Црне Горе, са Његуша, и да су тек његови потомци превјерили.
Потврду својих навода о Петру Зринском и оном мачу, сушачки новинар налази у спомен – плочи, коју је град Пераст поставио хрватском бану, са наводним његовим ријечима, да честита „Славном, Сретном и Племенитом Перасту“ (честита му побједу од 15-V-1654, у којој су Пераштани потукли преко 7000 турске војске), „даровавши им јуначку сабљу“.
Али, неистина остаје неистином, и кад је у камен уклесана! – Ова плоча је, наиме, на зграду пераштанске општине постављена 1928 године, и претставља фалсификат историјских чињеница, једнако као и она Томиславова у Котору и више других, које су, као из неке маније, оне фаталне године биле постављене по разним мјестима у Боки.
Овај пераптанскј фалсификат је утолико мање опростив, што је почињен четири године послије чланка Петра Д. Шеровића у ревији „Народна старина“ од 15-XII-1924, у којем је непобитно било доказано обоје: и да дотични мач није припадао српском деспоту Вуку Бранковићу – „Змају Огњеном“, и да овај мач није Пераштанима поклонио Петар Зрински.
Да је Петар Зрински 23 и 24 маја 1654 боравио у Перасту, јер је, крстарећи по јужном Јадрану, ради сузбијања турских гусара, чуо за сјајну побједу Пераштана над Турцима, па дојурио у Пераст да им честита ову побједу, први је, у свом већ поменутом рукопису, забиљежио Јулије Баловић. Он ту, о томе, прича да су Пераштани том приликом Зринском даровали „главарски пехар„, кога је Пераштанин Милутин Трипов Марковић био откупио од неког Турчина из Херцегновог, а који је раније био својина сигетског јунака Николе Зринског.
Мада су ови наводи новијег датума (Баловић је писао крајем 18. или почетком 19. вијека), ми их узимамо за тачне. Али, уколико су они заиста тачни, примећујемо да би прича, да је поменути мач припадао деспоту Вуку Бранковићу и да га је Пераштанима поклонио Петар Зрински, бокељским Србима могла само конвенирати. Јер би се та прича могла протумачити тако, као да је овдје била извршена размјена националних симбола: Петру Зринском – Хрвату враћен је пехар, који је био хрватски, а Пераштанима – Србима мач, који је био српски. – Али, бокељским Србима није потребно да историјске чињенице уљепшавају према политичким циљевима.Да је дотични мач припадао Вуку Огњеном, устврдио је још надбискуп Андрија Змајевић, у свом љетопису из 1675 године. Зачудо, јер се је о противном могао увјерити из натписа на самом мачу, кога је, свакако, имао пред собом, пошто сам каже да је овај натпис израђен „српским великим словима„. (Његов колега у бискупском достојанству, которски бискуп, преузвишени Павле Буторац, ово писмо радије назива „босанчицом“). А тај натпис јасно показује да је то био мач неког угледног Пераштанина Вукше Стјепановића. Змајевић је, без сумње, име Вукша читао „Вук“, а ово, вјероватно је из одушевљења за „овога међу осталием нашега словинског народа храбрена јунака“, довео у вези са деспотом Бранковићем.Мишљење Змајевићево у том погледу заступао је са великом одлучношћу и са много техничке ерудиције преузвишени г Павле Буторац у горе цитираној ревији „Народна старина“, и то баш у броју од 15-XII-1924 и непосредно иза чланка Петра Шеровића. Углавном, доказујућ да се Вук Бранковић могао називати и „Степановик„, како се онај Вукша Стјепановић стварно означава на мачу.
Мишљење Буторчево је, било мјеродавно за чланкописца сушачког листа. Само што је овај случајно, изгубио из вида да је бискуп Буторац у међувремену то мишљење промијенио!
напомињемо да је Буторац то учинио (у својој књизи „Госпа од Шкрпјела“, на стр. 121) врло неупадљиво, у једној биљешци, ситним словима, са свега пет ријечи, наводом да се дотични мач „без подлоге приписује деспоту Бранковићу“.
Али, главно је да је он то признао и да се питање поријекла овог мача сада може сматрати коначно ријешеним . Јер сада и Буторац овај мач приписује оном Вукши Стјепановићу, члану бројне истоимене перашке породице, чији су припадници (ако је то за некога утјешно ) били кметови опатије св. Јурја, „далеко католици“.Други дио приче о овом мачу, да би га Пераштанима био даровао Петар Зрински, несравњиво је мање основан од оне, сада напуштене тезе, о његовом поријеклу. Јер се неоснованост тог другог њеног дијела утврђује и самим негативним разлогом – што она није нигдје забиљежена, ни код надбискупа Змајевића, који је био савременик Зринског, ни код било којег другог каснијег писца, све до Смичикласа, који не каже одакле је ту причу узео.
Али то исто и из позитивног разлога, јер баш надбискуп Змајевић, у свом поменутом љетопису, за овај мач каже, да се он у перашкој опћини чува као велика драгоцјеност и да га перашки капетани (опћински начелници) припасују приликом њиховог избора, као знак њихове војничке части. Дакле, постојање овог мача у Перасту и његова симболична употреба, још у доба Змајевића који је, понављамо, био савременик Зринског, били су тако давног датума, да им ни сам Змајевић не зна почетак.Па ипак, поред свега тога, преузвишени Буторац још увијек је тврдио да је овај мач Пераштанима даровао Петар Зрински. А то, пошто га је, наводно, он сам, прије тога, добио на поклон од Которана.
По теорији бискупа Буторца, „лако је протумачити“ да се је, најприје, овај мач преселио из Пераста у Котор, „или даром или купњом или опоруком„. Затим – мада Баловић исказом наглашава да је Зрински одустао од намјере да посјети и Котор, и да је из Пераста директно отпутовао низ Вериге – по мишљењу Буторца, „Которани су лако могли наћи начина да Петра поздраве и обдаре“. Што, пак пераштанску извори (и не само пераштански прим.аутора ) о томе ћуте, то би, по Буторцу, било „ради заједљивијих међусобних односа“ Пераштана и Которана. А кад се све, по замисли Буторца, тако лијепо случило, „Петар је добио прилику да Пераштанима достојно одврати: они њему сребрен пехар, који је некад припадао његовој породици, а он њима драгоцјену сабљу перашког поријекла“. Јер, опет по Буторцу, „немогуће је замислити да Петар није ништа за уздарје поклонио Пераштанима“.
Као што видимо, све саме голе претпоставке! – Оне, признајемо, чине част пишчевој машти. Али историјска критика машти одређује помоћну, а нипошто водећу улогу. Томе , по нашем мишљењу, Буторчевим претпоставкама недостаје услов ни за ону прву, јер су оне неприродне и нелогичне.
Нама, напримјер, није никако „лако протумачити“ како је уопште дотични мач могао доћи у посјед Которана. Ово не само због анимозности двају мјеста, већ, још више, због оне симболичне функције овог мача у самом Перасту. Исто тако, не видимо како би Которанима пошло за руком, и то лако, да Петра поздраве и обдаре, колико баш због те анимозности, толико и због краткоће његовог боравка у Боки. Напротив, ми сасвим лако можемо замислити да је Зрински, који је у Пераст дошао ненадно, из њега отишао, без да је Пераштанима нешто поклонио, ма да је сам од њих поклон примио. Јер (нарочито под таквим околностима) налазимо да је домаћин могао обдарити госта, а да то овај ипак не учини према домаћину. Нама би чак изгледало помало и неукусно од стране Зринског, кад би он истог часа и, такорећи, из руке у руку Пераштанима уступио исти онај дар, кога је примио од њихових ривала Которана. Ми, због свега овога, радије вјерујемо да је, баш из поменуте суревњивости ова два мјеста, много касније од самих Которана формирана верзија да би они Зринском били поклонили „јуначку сабљу„, као дар који је њему боље приличио од пехара, којим су га обдарили Пераштани.
Свјесни смо да смо се овим питањем позабавили дуже но што оно заслужује. Ми смо то учинили намјерно, у нади да ћемо се ускоро, бар у питању овог начи на истој линији. Послије тога, рачунамо, биће са перашке плоче избрисане оне ријечи „даровавши им јуначку сабљу„, па ће се та плоча моћи без замјерке предати потомству „на вјечну успомену„.
(наставиће се)
