Пише:   Момо Јоксимовић

Основни разлог постојања  сваке државе је заштита  грађана.Кад институције престану да служе том циљу, оне губе свој легитимитет.  Управо то се данас дешава у многим друштвима која су некад важила  за узор демократије.

Доста је било ћутања. Доста је било празних обећања.  Доста је било система који тражи повјерење, а не даје правду.

Поставимо једноставно питање коме служе   институције-грађанима или елитама , јер грађани  све чешће осјећају  да  правила не важе једнако  за све. Док се од обичног човјека тражи да поштује  закон до најситнијих детаља, они са новцем и утицајем пречесто пролазе  без стварних последица.

Јер ако институције служе грађанима, како је могуће да је  Jeffrrey Epstein годинама био заштићен. Како је он постао   симбол тог лицемерја—не само због злочина, већ и због система који му је омогућио да годинама буде заштићен. Како ј могуће да се  креће међу  најмоћнијима, док  су жртве чекале правду. То није само појединачни случај—то је огледало система.

Када  Алексанадер Акоста , државни тужилац потписује  договор који  ублажава казну  моћном човјеку, то није  правна одлука—то је политичка порука: „моћни су изнад закона“, та  одлука је дочекана  као порука да правда није једнака за све. То није  био само правни случај—то је био ударац  повјерењу.

Кда у афери  Кембриџе  Аналитика  сдкандал  видимо да се људима може   манипулисати као  бројевима, онда схватамо да  демократија без одговорности постаје  само привид. Показало се да чак и основна права-попут приватности и слободног избора—могу бити предмет манипуације.И опет реакције система су биле  споре и  недовољне.  Али ово је  и образац, како институције које су требале да штите грађане, пречесто штите себе и оне које су на врху.

И онда нам кажу:“вјерујте институцијама“.

А зашто да вјерујемо.

Да вјерујемо у систем у којем  исти људи доносе одлуке, контролишу новац и обликују истину. Систему у којем се одговорноат избјегава, а кривица пребацује на грађане. Јер када се људи појаваљују у политици, бизнису, медијима, граница између  јавног и интереса приватне користи нестаје.  Одлуке се доносе иза затворених врата, а грађани остају  без гласа и заштите.

Али  највећа опаснодст није  само у неправди—већ навикавање на неправду. Када  људи  престану да очекују правду, када повјерују да је систем намјештен, тада се руши темељ друштва.

Зато је вријеме да се  ствари назову правим именом . Институције које не штите грађане—не испуњавају  своју сврху. Елите које не сносе одговорност-губе право на повјерење.

Рјешење није у тишини, нити у страху. Рјешење је у  захтјеву  за одговорношћу. Закон мора да важи једнако за све.  Правосуђе мора бити независно. Одлуке морају бити  транспарентне.

Грађани нијесу поданици. Они су темељ државе .

И док год се та истина  буде игнорисала, криза повјерења ће расти-све док не постане криза самог система.

Не-проблем није у грађанима који су изгубили  повјерење. Проблем је у елитама које су изгубиле част.

Правда која  важи само за слабе-није  правда. Држава  која штити само моћне-није држава.  Институције које штите себе-нијесу институције, већ  затворени круг  привилегија.

Ово није позив  на рушење-ово је позив на   исправљање.

Али да буде јасно: без одговорности нема повјерења. Без једнаких правила нема правде. Без  правде нема стабилности.  Грађани нјесу проблем овог система.  Грађани су његов темељ.

И када темељ почне да пуца , не руши се само власт-руши се цијела кућа.  Зато је вријеме да се каже јасно и гласно: Или ће институције почети да штите  грађане –или ће грађани   престати да бране инстируције.