Пише: Милисав Марковић
Петар Докић је рођен 1923. године у малом селу Марковац подно Динаре, у кући од камена, где су се мириси сена и дима из огњишта мешали са звуком звона са оближње цркве Светог Илије у Риђанима. Одрастао је уз приче о чојству и јунаштву, о слободи, части и отаџбини. Када је избио рат, био је још млад, голобрад али довољно одлучан да се прикључи четницима и пође за Попом да брани кућни праг, свој народ и своју земљу.
,,Морам мајко, рече“…
Године рата донеле су глад, патњу, страх и тешке губитке. Многа његова браћа саборци остали су на вечној стражи по планинама и шумама, а када се рат ближио крају и када је већ било јасно да ће комунисти поробити земљу, схватио је да ту њему више живота нема. Знао је да га чекају затвор или смрт. Као и многи други, кренуо је на дуг и неизвестан пут преко граница, у избеглиштво.
Са собом је само понео једну избледелу фотографију.
Прво су били логори за расељена лица у Европи. Бараке, бодљикава жица и дуги редови за хлеб.
Ту је научио шта значи живети без домовине. Касније га је судбина одвела далеко у туђину, у Енглеску, земљу чији језик није знао и чији су обичаји били хладни и непознати. Радио је најтеже послове: у фабрикама, на градилиштима, у складиштима… Живео је скромно, у малим собама које никада нису постале истински дом.
Али у срцу је носио једно исто: сећање на завичај и своје родитеље, млађу браћу и сестре.
Сваке вечери, након напорног рада, седео би и уз чашицу ракије гледао у стару, избледелу фотографију свог села и својих родитеља на њој. Причao је о својим најмилијима другим емигрантима, о свом завичају који је толико волео. О реци у којој се као дечак купао, о извору са хладном водом какве нигде нема, о ливадама где је као младић косио са оцем, о славама и звуку гусала. Веровaо је да ће се једног дана вратити.
Године су пролазиле. Петар се оженио, нашао је себи животну сапутницу, добио децу, купио кућу…
Ипак, и даље је веровао у повратак.
,,Још која година па ћемо доље, знао је да каже. Неће ни Броз живјети довијека“!
Комунистичка власт у Југославији остала је за њега симбол прогона.
Понекад је стизала вест да је неко од старих другова ухапшен, неко нестао, неко убијен од злогласне УДБЕ, неко умро далеко од куће.
Он је наставио да чека.
Пролазиле су године, неко рече:
,,Ајде Петре, може се сад доље, не бој се“!
Није се Петар плашио никога и ничега до Бога, али, чекао је свог Краља да крене, да ујаше у Београд на белом коњу, па ће Он за њим у својој ратној униформи преко Теразија.
Сваки пут када би чуо српску песму, очи би му се напуниле сузама. Говорио је:
„Само да још једном видим своје село и цркву, па могу мирно умријети.“
Тај дан никада није дошао.
Остарео је у туђини, окружен малобројним пријатељима, исте судбине.
Рекох му оне задње године његовог живота:
,,Ђеде Перо, нема више Тита, нема ни оног изрода Милошевића што ти Крајину прода. Може се сад доле“!
,,Е моје дијете, ови су њи’ова копилад! Још гори од њих! Убили би ме овако старог и болесног Шешељеви удбаши“!
Ове речи никада нећу заборавити.
На самрти нам рече:
,,Донесите ми мало земље из мог завичаја па поспите по мени, да не идем у ову туђу иловачу“.
,,Кад ме будете спуштали ђецо моја, запјевајте ми ,,Марширала Краља Петра гарда“!
Кад је умро те 2017. у болничкој соби далеко од своје отаџбине, на столу је стајала иста она стара фотографија његовог села и већ сада давно преминулих родитеља.
Сахрањен је под туђим небом, али су они који су га познавали говорили да му је душа, у последњем тренутку, сигурно кренула путем којим је цео живот гледао — назад, ка свом завичају.
Жељу смо му испунили. Земљу смо донели и његову песму му отпевали.
НИЈЕ ДОЧЕКАО ПОВРАТАК!
ПЕТАР ДОКИЋ 1923-2017
Вјечнаја памјат Ђеде Перо
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!
извор: пламен четништва
