Пише: Дејан Бешовић

У својој смотри „осам хрватских опћина“ Боке, чланкописац сушачког листа журним кораком пролази поред оних Муо, Прчањ, Столив, Ластва и Тиват, ограничавајући се, углавном, на истицање да су оне чувене по гласовитим капетанима и поморцима, те на тврђење да у њима живе „сами Хрвати“ – Са првим се слажемо, а друго смо већ побили статистиком.Међутим се морамо осврнути на Богдашићи, село које чланкописац помиње у вези са Тивтом, назиајући га његовим предграђем и „задњом жупом у територијалном везу осам хрватских опћина“.

У Богдашићу и његовој околини данас живе претежно католици. Али тако није било некада!

Над цијелом Боком, па и даље према сјеверозападу, и послије коначног раскида између источне и западне цркве, 1054, политичку власт су имали Византинци. Извјесну противтежу овој чинио је религиозни утицај бенедиктинског реда. Његов оснивач Свети Бенедикт Нурсијски  (480 – 543) је светац који се поштује у обијема црквама, иако се је његов ред углавном раширио у западној, као онај св. Василија у источној. Али ни бенедиктинци нису могли спријечити да народ овог краја, кад је дошло до подјеле цркава, претежно прионе уз источну. Том приликом је било извршено и преузимање многих бенедиктинских манастира и цркава у Боки, па и оних св. Михаила на Тумби – Превлаци, св. Петра на Градцу – Богдашићу и св. Марка на Пину – Тивту. Вјероватно без јачег отпора самих Бенедиктинаца, пошто су ови у оно доба били уопште у опадању. На сваки начин, овдје је, такорећи, вјера повукла са собом материјална добра, супротно правилу које је важило на западу, да господар земље има да одређује која ће се вјера у њој вјеровати („cuius regio, illius religio“).

Кад су Немањићи завладали овим крајем, Свети  Сава је у њему основао катедру за епископију зетску. Да ли је сједиште ове епископије било у Златици код Подгорице или на самој Превлаци, за нас, овдје, није нарочито важно. За нашу тезу је главно, да су зетски епископи, стварно, „макар и нередовито„, боравили и на Превлаци, како то низом података доказује еминентни историчар, тадашњи которски каноник, пречасни дон Иво Стјепчевић у својој књизи „Превлака“ (стр. 9 – 17).

У самом Богдашићу, на цркви св. Петра, која је сада католичка, и данас се налази плоча са ћириличним натписом, која гласи: „В име оца и сина и светаго духа и свете богородице и светих врховних апостола ја милостију божијом јепископ зетски Неофит саздах храм сиј в област светаго Михаила в дни благочестиваго и богом државнаго господина краља Стјефана Уроша сина правовјенчанаго краља Стјефана вунука свјетаго Симеона Немање в лието 6757-6777″ (1269).

Из чињенице што је ова плоча преломљена, пречасни  Стјепчевић погрешно изводи закључак да је она на цркву св. Петра у Богдашићу пренесена са неке друге. Јер, као што свједоче подвучене ријечи у натпису, плоча се  првобитно налазила на цркви посвећеној „светим врховним апостолима“, дакле св. Петру (у православној цркви он се никад не одваја од св. Павла), и то у превлачкој „области светиг Михаила„. Пошто у овој области није било друге цркве посвећене Светом Петру, осим оне у Богдашићу, јасно је да је плоча била првобитно постављена баш на ову. Што је, пак, она преломљена, објашњава се једноставно околношћу да је предњи дио ове цркве из темеља касније био рестауриран, дакле порушен, којом приликом је плоча била преломљена, па таква накнадно и поново узидана.

Центар православља овога краја био је, према томе, у „Збору светог Арханђела Михаила“ – манастиру на Превлаци, који је обухватио Богдашић, Кавач и један дио данашњег Тивта. Он је од стране млетачке власти био уништен половином 15 вијека.

О његовом уништењу постоји и прича. – По њој, которски рибар Друшко имао је са превлачким калуђерима спор, јер није био извршио мајчино  завјештање, да манастиру светог Аранђела Михаила преда два звона. Послије судске пресуде у корист манастира, Друшко, договорно са которским Провидуром, донесе у манастир звона уочи самог Аранђелов-дана. Али собом понесе и кутије отрова, које му је дао Провидур. Сјутрадан, за вријеме литије, Друшко се ушуња у манастирску кухињу, у којој онога часа није било никога, и садржину кутија изручи у котао у коме се је кухала риба. Сви калуђери, који су окусили ово јело, њих 70, заглавише. Али и Друшко, који из манастира побјеже на коњу, сконча у Одољену. Истодобно, на дати знак, топовима са млетачког брода би порушен и сами превлачки манастир са црквом.Знамо и признајемо да ова прича, у оваквој форми, не може да издржи историјску критику. Али знамо и то, да народне приче не изузимајући чак ни митолошке увијек имају неки стварни основ. Суштина горње је у томе, да је приликом уништења ондашњег центра православља на Превлаци било употребљавано и насиље. Ако баш то потврђују два документа која, у српском преводу, налазимо на страни 169-172 „Српско-далматинског магазина“ из 1849 године, а који су узети из Фарлати-а и Голети-а. Један од њих је налог млетачког дужда на которског кнеза Ивана из 1455, а други је декрет которског управника од 30-IV-1672 године.У првом, млетачки дужд (позивајући се на раније наређење од 1451.године) наређује которском кнезу да которском бискупу Бернарду помаже у његовом раду на „враћању на стотине невјерну и шизматичку чељад у вјеру католичанску“, чинећ „пријеки суд и правину. „натјеравајућ их (шизматике) да поврате и одрекну се оних земаља, винограда и баштина, што су цркви припадали, и што су они притисли били“. У наређењу се подвлачи да у обзир долазе све „цркве и црквице“, које је „митрополит шизматички или серпко-славенски под собом држао„, а међу њима се изреком помињу манастир Светог Арханђела Михаил на Превлаци и Цркву  Светог  Петра у Богдашићу.

У вези са овим, напомињемо да католичка црква, која се сматра једино правом, све хришћане-некатолике сматра одметницима, па да стога и њихов евентуални прелаз у католизам назив „враћањем“ – обраћањем у њу. – Ово да се из горње ријечи „враћање“ не би створио погрешан закључак, као да су дотични „шизматици“ раније били католици.Горњи израз „пријеки суд“ нема се схватити у смислу који му се данас даје. Али је несумњиво да је смисао и горњег израза, да которски кнез има да према „невјерним“ поступи са нарочитом строгошћу и без много формализма…

Упркос тога, акција которског кнеза и његових насљедника није ,за дуго времена ,имала пуног успјеха. Стога которски управник у оном декрету из 1672 године, „с прегорким душе чуствовањем и тугом“, наводи, да се „мало по мало српски свештеници, и то шизматички, међу Богдашићане и Кавачане (Кавчане) усељавају, и слободно без сваког зазора са сељацима се састају, друже и пријатељство хватају, из чега велика опасност и грдна штета закону католичанском грози„. – Свјестан тога, которски управник, претходно и као ради растерећења своје и својих претшасника савјести, у истом декрету истиче: да је наређење Сената (млетачког) од године 1451 (то је, очевидно, оно које се у горњем дуждевом наређењу од 1455 помиње као „раније“), т.ј. „да се сви шизматици из ова два села (Богдашића и Кавча) протјерају, до данас најтачније опслуживано било“!

Мимо оног што смо већ казали, овим двама документима је сувишан сваки коментар. Примјећујемо само да се  њима самима објашњава већ констатована појава, да католике у Боки налазимо претежно у мјестима која су некад била под Млечићима; и појава да је православље најјаче страдало у свом негдашњем центру, око Превлаке.

Нити нам је намјера нити би имало смисла да због овога католичкој цркви нешто директно  замјеримо ,јер свако ради свој посао. Све вјере су од вајкада, кад су то само могле, своју пропаганду вршиле и драстичним средствима. – Овим поводом, желимо само да потсјетимо на познату чињеницу, да је за људско друштво, од свију осталих, најопаснији вјерски фанатизам. Све „у име Бога“, он је извршио злочине, којима ни по броју ни по свирепости нема равних. И то по строгој логици! Јер, кад човјек уобрази да је у посједу праве и пуне истине, а да је све друго лаж, па кад к томе још уобрази и да он замјењује Бога на земљи, као Папа римски онда, разумје се, тиме Бога деградира на свој ниво и наноси му најтежу увреду, али и својим страстима одузима сваку узду.

Него, нама се овим поводом намеће и паралела између оних давних времена и најновијих догађаја.Кад су, биле онемогућене методе которског бискупа Бернарда, и у старом превлачком рејону, а нарочито у његовом садашњем центру, у Тивту, почели су се појављивати православци. У толиком броју да се  осјетила потреба да се у овом мјесту подигне православна црква. Њени темељи су прије Другог свјетског рата били освећени од стране Његове Светости патријарха Српског Гаврила Дожића. Тим поводом је предсједник црквене општине Симо Секуловић- Брскућанин , у свом поздравном говору, истакао значај овог догађаја, напомињући да он претставља продужење превлачких традиција. Сасвим природно, јер је свакому пријатно да може казати да се налази на старини. Али је то на супротној страни изазвало револт. Са те Западне  стране је, у вези с тим, било казано да су католици у Боки грађани другог реда!

Одговарајући, подсјећамо да је некад у Рисну због саме једне католичке фамилије била подигнута католичка црква. Ришњанима, међутим, ни данас не би било драго да се ту подигне још једна, ако коме треба. Али, шта све то вриједи, кад су неки толико навикли на привилегије, да им, чим нису привилегисани, изгледа да су прогоњени…!Нас тјеши да тако не мисле бокељски католици. Бар они који су старосједиоци. Марко Костић ће записати у Бокељском листу : О томе смо се увјерили баш приликом освећења православне цркве у Тивту, јер су на тој свечаности учествовали у огромном броју и тиватски католици, предвођени од њиховог дичног начелника г. Шима Шканате. Његов братски пољубац са српским патријархом, том приликом, овјековјечен је у фотографском снимку, који је био репродуциран и у многим  новинама.“ 

                        (наставиће се)