Пише: Дејан Бешовић

Kaо што смо већ казали, за основ наших расматрања у том погледу узећемо  наводе сушачког листа „Приморје„.

Прва и главна фикција тих навода, кад је ријеч о тобожњем хрватству Боке, је његово истицање да у Боки има „осам хрватских опћина„. Јер се тим наводом жели изазвати сугестија да приближно половину бокељског становништва сачињавају Хрвати. А има их, стварно, тек нека шестина!Бокељске општине, прије свега, претстављају вјештачку творевину, каквој нема примјера. Толико да је, заиста, јавни скандал што је та творевина ународној држави преживјела пуних 80 година. У том погледу, довољно је, напримјер, казати да Стрпљанин-Хрват мора прећи преко Рисна, да би дошао у своју општину у Перасту, а да Морињанин-Србин мора превалити Стрп, да би стигао у свој Рисан. Или, да Лепетанац мора да прође преко трију општина, Столива, Прчања и Мула, да би се нашао у сједишту своје општине, у Котору!Главно је међутим, да су те „хрватске“ опћине махом минијатурне. Једна од њих, Столив, броји свега 312 душа! – Напротив, херцегновска – српска општина има скоро више становника но што је католика -рецимо, Хрвата у цијелој Боки!

Него, о томе дајемо ријеч неумитној статистици:

„Хрватске опћине“, према чланкописцу сушачког листа, биле би: Котор, Доброта, Муо, Прчањ, Столив, Ластва, Тиват и Пераст. – По попису становништва из 1931 године, релација између православних – Срба и католика – Хрвата била је ова: Котор 3006 католика – 2090 православних, Доброта 675 католика – 575 православних, Муо 483 католика – 97 православних, Прчањ 584 католика – 169 православних, Тиват 2726 католика – 482 православних и Пераст 1103 католика – са 322 православних.Дакле, из стања какво је у том погледу било прије 85 година, види се да су Срби и у овим општинама претстављали знатну мањину, која је у неким, и то оним најјачим, ишла близу до половине. На сваки начин, кад се дотичних 8 општина узме заједно и као једна цјелина, излази да је у њима, поред 9701 католика-Хрвата, било и 3880 православних-Срба. Ових посљедњих, дакле, цирка 40%!Нема сумње да је та релација у току задњих 85 година битно помјерена у корист Срба.Али, за наш циљ, уколико је ријеч о националном карактеру Боке у садашњости, и оно прво је довољно. Јер и оним се утврђује да су и такозване хрватске опћине Боке далеко од тога да буду чисто хрватске. А то, поред већ истакнутих двају чињеница – да Срби сачињавају с народа боко-которског среза и да хрватске општине претстављају оток у море српства – одузима сваки повод, а поготову сваки основ за тражење да се макар и један дио Боке издвоји и припоји некој другој политичкој или административној јединици, која не би била изразито српска.Ово, уосталом, упркос нелогичности коју смо сами, ради једноставности, у горњој статистици починили. Јер смо у њој све бокељске католике стрпали у Хрвате.

 Хрвате-Бокеље молимо за извињење, колико због те нелогичности, толико и због самог овог пребројавања, које је  нама  антипатично, али које је било потребно ради отстрањења упљувка, кога неки Небокељи међу нашим народом  годинама убацују.Хрвате-Бокеље молимо унапријед и за извињење, што ћемо, можда, у нашим даљим расматрањима исправити и понеко гледање самих Бокеља, не само Хрвата, већ, вјероватно, и Срба, на национални карактер Боке у прошлости. Ми ћемо томе храбро  приступити, јер смо увјерени да ће се бокељски Србин и бокељски Католик  и послије тога сретати са старом љубављу, без осјећаја да их што раздваја.Прошлост народа релативне је вриједности. – Ако је неки народ своје националне позиције изгубио у толикој мјери, да је искључена свака могућност да их поново заузме, онда његова прошлост претставља само успомену. Можда болно сентименталну, али без практичне вриједности. – Кад би, напримјер, један швајцарски кантон (Graurnpen), који је настањен остатком старих Келта, или кад би Арбанаси, који су, како они лупетају били , потомци Илира, поставили захтјев да им се врате земље које су биле под овим некад великим и моћним народима, такав њихов захтјев би био напросто смијешан. – Али народ који се осјећа способним да евентуално изгубљене положаје освоји, а поготову онај који положаје из прошлости још увијек држи, у тој прошлости налази подстрека за борбу, било да је она потребна за освајање било за одбрану.Бокељски Срби су у овом другом положају.

Мислећи, очевидно, да ће тиме умањити њихов значај у овом крају, један од наших партнера је недавно казао да су Срби у Боки дошли „као голаћи“ из Црне Горе и Кривошија. Међутим ништа природније од таквог народног кретања из унутрашњости према мору. Таквим правцем су се кретали сви народи, па и Јужни Срби. Ови последњи су у Боку, у прво вријеме, дошли под Бог зна којим племенским именима, јер народносног онда, како смо истакли у предговору, још нису ни имали. Али касније су у њу придолазили свакако под српским именом, из његовог неисцрпног резервоара у залеђу Боке. Главно је, пак, да Срби из ње нису истиснули хрватски елеменат. Прије би се могло казати да је било обратно. Бар уколико се католизам поистовјећује са хрватством.Јер, стварно, обрнутих покрета, изазваних или диригованих са несрпсје стране, било је на цијелој источној обали Јадрана. У њеном хрватском дијелу, такви покрети су дошли до изражаја у борби између народне (хрватске) и клерикалне (латинске) странке, од њих је прва превагу однијела под Томиславом, а друга под Звонимиром. У самој Боки сличан покрет се је размахао много касније, под млетачком владавином. Али тај покрет није успио да Боки одузме основно народно обилежје-српства .У жељи да исконструише теорију о хрватству Боке у прошлости, лист „Приморје“ се, поред осталог, позива на неколико опскурних и полуписмени  писаца, чије мишљење, уколико није било плод чистог шовинизма, претставља субјективно гледање на постојање католика у Боки, или на сличност ношње и једнакост језика између Бокеља и Хрвата у Далмацији, а можда је било формирано и под утицајем књига писаних и штампаних у хрватским крајевима. Све ово је, без сумње, било пресудно и за фратра Андрију Качића, кад је пјевао „Боко од Котора, дико од Хрвата„. За њега  је, уосталом, у његовом „Разговору угодном народа словинскога“, у јеку борбе са Турцима, све што је било словенско, па чак и само хришћанско, било истовјетно са хрватским. Велики Руски  писац Толстој, на кога се тада позива наш чланкописац, може да послужи као примјер тоталне неупућености у бокељске прилике. Јер његово тврђење у путопису из 1690 године, да би у Боки „од Херцегновог даље становали Хрвати“, најбоље побија чињеница да су становници херцегновске општине, онда као и данас, у огромној већини били и остали православни Срби. Напокон, за народну пјесму, у којој би стојало „Дубровниче, јабуко од злата, ој ти Боко, хрватска одоро“, сумњамо да у Боки ико зна, а сигурни смо да је нико у Боки није никада запјевао!Него, за питање о којем је овдје ријеч, много је интересантније оно што сушачки лист износи у вези са појединим „хрватским опћинама“ односно са појединим мјестима Боке. Фратар Качић  у свом чланку врши формалну смотру тих мјеста, а ми ћемо га слиједити на том путу, не држећи се строго његовог реда.

Не желимо да нашим читаоцима досађујемо са дословним репродуковањем његових навода. Али ћемо и то учинити са оним који се односи на сам град Котор, као главно хрватско  мјесто. А то да бисмо показали са колико неозбиљности неки људи третирају питања која, наводно, сматрају озбиљним.За Котор он каже: „Опћина Котор, град св. Трипуна, католичка стародревна бискупија, старохрватска орнаментика, спомен плоча Томислава, хрватска културна друштва. Ту је гласовито предграђе Шкаљари. – Прије преврата 1918.г. Хрвати су вазда имали опћину которску, те су непрестано захтјевали сједињење с Хрватском“.

Како су и уколико су Бокељи, рачунајући ту и Которане, тражили сједињење са Хрватском, на то ћемо се посебно осврнути од Качића па све до полутана, сестрића Српског глумца Бора Беговића из Бјелопавлића ,Дом Бранка Сбутеге .

Иначе, тачно је да је Котор „град св. Трифуна“, као и да је он сједиште „стародревне бискупије“, али је тачно и то, да ни једно ни друго нема никакве везе са хрватством уопште, а са бокељством најмање. Јер свети Трифун је светац који се поштује и у православној и у католичкој цркви. Посебно  у Котору, њему, ма да у католичкој цркви, и данас као и од најдавнијих времена, поштовање исказује, заједно са  католицима, и православци. Тако да он у Котору  стварно симболише стару љубав и слогу између бокељских Срба и Хрвата. Уосталом, у вези са овим светитељем, вриједно је напоменути да крст на копљу, који носи свечеву заставу, изгледа да је факсимил онога кога је Которанима дао српски краљ Свети  Стефан Дечански, а кога су однијели Французи, када су почетком прошлог вијека  владали Боком. – Которска бискупија, пак, потиче из времена кад још није било подјеле између источне и западне цркве,дакле прије 1054 .године .