Пише: Момо Јоксимовић
Бомбардовање НАТО снага на СР Југославију 1999 године, оставило је дубок траг у памћењу народа-као рана која и данас боли, као сјећање које не блиједи.
Било је пролеће 1999.године. Умјесто мириса цвијећа и буђења природе, небо над Србијом и Црном Гором парали су звуци сирена и авиона. Ноћи су биле дуге и тешке, обојене страхом, док су се дјеца будила у сузама, а родитељи беспомоћно гледали у небо тражећи одговоре које нико није давао.Име операције „Милосрдни анђео“, а иза тог имена остали су људски животи, прекинути у трену.
Подсјећајући се трагичног 24 марта 1999.године и немилосрдног бомбардовања „Милосрдног анђала“, подсјетивши се егзодуса нашег народа са Косова и Метохије,17.марта 2004.годие, опљачканих ,спаљених и уништених православних светиња, сјећајући се изолованог, масакрираног, прогнаног и бомбардованог народа.
За неколика дана навршава се 27 година од смрти више од 4000 недужних , невиних жртава дјеце, цивила, војника, и исто толико од рушилачког похода на српске градове и села, на болнице, гробља, цркве, манастире, фабрике, мостове, путеве…
Стратези Новог светског поретка,отворили су широм планете бројна ратишта на којима оружјем говоре о миру.
Мета-таргет-циљ „Милосрдног анђела“ )гле,у каквом имену европски и свјетски цинизам, достиже највећу злочиначку мјеру! И потпуно одсуство морала) било је СВЕ-Земља наша цијела-био је сваки човјек именом СРБИН чија је кривица и садржина у смислу и симболу имена. И коме због „Косова, грдног судилишта“ по ко зна који пут узимају живот, идентитет, духовност, памћење.
Тонама и тонама бомби кренули су у затирање и поништавање српске слободе, српсдке правде и српске истине, почињевши незапамћен геноцид крајем двадесетог вијека.
Упамтимо имена најодговорнијих политичара, европских и светских, који су без трунчице савјести , означили наш народ и нашу земљу као циљ, као мету коју треба уништити:
Бил Клинтон, Вили Клас, Хавијер Солана, Карлос Вестендорп, Кофи Анан, лорд Карингтон, Тони Блер, Јошка Фишер, Робин Кук, Малден Олбрајт)не могавши да опрости ни заборави вјероватно доброчинство Срба из Врњачке Бање који су је скривали од нациста за вријеме Другог светског рата);Луиз Абрур, Весли Кларк…
Њихове тзв.хуманостичке вриједности означене су појмовима, геноцид, погроми, егзодуси,примјер Косова данас је примјер најусамљенијег мјеста на свијету, примјер концентрационог логора, примјер гета, посред средишта Европе.
За три дана навршава се двадест и седам година од прве жртве „Милосрдног анђела““-младог војника Саше Стајића, у даниловгрдаској касарни, прве НАТО жртве, исто толико од смрти трогодишње Милице Ракић, и Сање Миленковић одличне ученице математичке гимназије, убијене на Тројичиндан на мјесту у Варварину и жртава у Мурина: Јулијане Брудар, Оливере Максимовић и Мирослава Кнежевић, кога је несрећни отац препознао по патици која се задржала на остатку ноге…и …и.. предугачак је списак жртава !Милсрдног анђела“ који нас је убијајо у име демократије и у име заштите косовских албанаца…а који , одувијек, а само послије пет година, 17. Марта 2004.истим методом кренули у затирању српског народа на нашој основној земљи, и отимању територије, у злодјелима којима се и не види и не слути крај.
Тих мартовских дана 2004.прогнано је око 200.000 Срба и Рома, а убијено и нестало око 4.000 лица.
И да се не заборави цифра да је пола милиона Срба старосједилаца , у сукобима 1991—1995,плански и организовано је протјерано из Далмације, Кордуна, Лике, Баније, Славоније, Херцеговине и Западне Босне, у војним операцијама поетичног назива „Бљесак“ и „Олуја“ уз помоћ НАТО –а и Америке.
Њихово оружје још увијек сије смрт: колико је само обољелих од најтежих болести…по неким подацима сваке године око стотину дјеце умре од рака, а тек колико одраслих особа !
Памтили смо, бељежили, чували и сваки траг тих 78 дана сачували у најчвршћој, најстаменијој и најтрајнијој ризници сјећања ! У вјековјечној нашој Књизи страдања, Књизи васкрсења и Књизи памћења.
У Мурину, мало мјесто подно планине, бомбе су пале на мост. Тог дана није било војске били су људи. Дјеца. Смијех који се у тренутак претворио у тишину. Шест невиних живота угашено је у тренутку, а сјећање на њих остало као опомена и тугу која се преноси с кољена на кољено.
Слична судбина задесила је и путнике у возу у Грделичкој клисури. Воз је поролазио мостом, носећи обичне људе-раднике, мајке, дјецу. У тренутку , пројектили су прекинули тај пут. Слике уништених вагона и прекинутих живота обишле су свијет, али због оних који су изгубили најмилије никада није могла бити приказана у потпуности.
Градови су горјели. Мостови рушени. Фабрике , школе, болнице—све је постојало мета. У Београду ноћи су биле обасјане пламеном. У Новом Саду срушени мостови су прекинули везе међу људима као што су бомбе прекидале животе.
И данас када се помене 1999.година, не говори само о рату. Говори се о страху, о губитку , о неправди—али и о снази да се преживи.
Сјећање на страдалу дјецу, на невине људе у Мурину, у возу, у градсовима и селима—није само прошлост. То је опомена да мир нема цијену.
И зато се не заборавља.
