Пише: Иван Милошевић
Брате Павле, мрак је велики пао на Цртну Гору. Гушћи је од најгушћег и пријети да угуши сваки трачак свјетлости. Чини ми се понекад и као да не живим овдје, него као да сам на некој другој планети, гдје вријеме не постоји, гдје о сатовима појма нико нема и гдје се само понавља оно што је било. И то не онако како је било, него како је неко протумачио што је било, а кључеве свога тумачења је бацио иза седам мора и гора и нема шансе да се та брава вјечног понављања прошлости откључа и да барем нека искра нечега другога обасја ова брда и улије наду да је овдје нормалан живот могућ.
Брате Павле, убијају сваки помен на тебе, сецирају га на мале комаде и сурвавају низ идеолошку литицу и нема ти спаса! А нема ни нама у том вјечном понављању истога, односно 1941. године, партизанске борбе и устанка и братоубилаччког клања. Боље је, боље, брате, што си мртав и што ти нико не зна гдје ти је гроб, него онако безгробан и вантјелесан летиш подземним свијетом и не знаш гдје да слетиш. Црну Гору, ову данашњу, слободно заобиђи, ограђена је атеистичким и комунистичким копљима и нема шансе да у њу неко уће ко нема аушвајс са петокраком!
Брате Павле, мрак је пао и иако се човјек понада да и том мраку има краја, нема га, мрак постаје само гушћи и више се не види ни прст пред оком!
Замисли, брате, једна странка у Котору хоће да мијења име базена у том граду. И то не због тога што неко то тражи у Котоеу, него су одлучили да у сред Боке заступају Хрвате и бране њихове емоције. Кажу Хрвати да их вријеђа име базена, јер је то име једног стражара и ватерполисте из једног логора у Морињу, који је у ратним годинама био у војсци, као што су тада сви били у војсци. Ипак, Хрвати неће да чују да у другој држави базен носи име човјека за кога они неће да чују. И што је нагоре у томе их слиједе одборници једне странке једног бившег премијера и траже да се макне име базена, именује ново и да се удовољи Хрватима. Кажу да то раде јер не желе да их било шта дијели. Иако у Котору име базена не дијели никога, одлучили су да предложе промјену имена базена, јер их дијели од Хрвата! Брате Павле, има ли нешто слично тамо у подземном свијету и да ли тамо неко више брине о другима него о себи и важнија им је туђа, него властита жеља?
А нико да из Котора не помене имена мученика црногорских војника из Лоре и ко је њих мучио и убијао и зашто? Не смије се Хрватима рећи ништа про им није по вољи, када поменеш Јасеновац, они се увриједе и пријављују на разне адресе и траже надокнаду штете. Не дај Боже да неко Хрвате пита за твоју главу, гдје је и како је завршила? Као да би тада Црна Гора нестала и не би читава Бока била довољна да опере црногорски образ због стида што то пита!
Брате Павле, након 80 година ускоро ће Црна Гора бити домаћин скупа свих преотаалих југо-комуниста са Балкана. Домаћи комунисти који у вријеме Другог свјетског рата нијесу били ни рођени нити су у њему учествовалки, али су побили више фашиста и сарадника окупатора него они из рата, на љето ће запалити вјечне ватре петокраке и заклеће се Титу да са његовог пута неће скренути. Корачаће тим стазама поносно као клисурине и нека само неко покуша да их дирне и унесе сумњу у њихов покрет, има да одмах стисну редове и одбране се како ваља!
Брате Павле, прошло је 85 година од 13-јулског устанка, у коме си и ти учествовао (комунисти то не признају, кажу да је била оптичка варка), али комунистилки устанак против сопствене браће и даље траје. И његује се као род најрођенији и прикупљају се паре за његово одржавање и нема шансе да борба престане и да се браћа помире или да барем узму паузу. Нема помирења нити паузе, док се приказује Битка на Неретви, нема одустајања док траје Игмански марш и док се одвијају осме и 88-осме офанзиве.
Брате Павле, сигуран сам да се ти и твоји војници тамо у том безгробном свијету и данас питате да ли сте нешто погријешили, рекли што не треба, замјерили се брату и урадили што не ваља. И нормално је то и свако се пита након учињеног да није могло другачије, али у Црној Гори тај филм се не снима. Овдје се само нижу кадрови оданости Титу, Кардељу и Ђиласу и дају се свакодневна обећања да од брата нема опаснијег непријатеља.
Џабе, брате, што и та Европа у чије наручје хрле данашњи комунисти, каже да су нацизам и комунизам сличне идеологије и забранили су њихову пропаганду. Ко им је крив што не знају што причају и што не слушају данашње неокомунисте и идеолошке насљеднике Тита који све знају боље од њих? Ко им је крив када не знају да је покољ четника у Словенији био неопходан и да се није могло без њега. Гдје то има, да брат опрости брату, гдје то има да брат пружи руку брату, да га загрли и извуче из јаме? Гдје то има, брате Павле, гдје? Можда у Европи и свијету, али не и у Црној Гори!
5 Responses
Glava zmije je u Kotoru ,to je rekao sada vec Sveti Justin Celiski ocu Momu Krivokapicu kada mu je saopstio da ide u Kotor na sluzbu sesetih godina proslog vijeka .
Kotor je grad pomucene pameti i uobrazenih ljudi koji lazu jedne druge vjekovima i tako kako oni kazu zive u „bratskoj “ slozi.
Tako nedavno utakmica vaterpolo klubova Primorca iz Kotor i Jug iz Dubrovnika nije igrana u Kotoru jer predsjednik vaterpolo kluba Kotor nije imao muda da se zauzme da se utakmica igra samo u Kotoru ,jer drugih razloga nema.Da li je Kovacevic pao pod uticajem kotroskih rimoktolika Vicevica sive eminencije hrvatskog nacionalizma u Kotru tesko je meni za presuditi ,ali vrlo je moguce.Zasto je klub Primorac to uradi je na uprvi kluba da razjasne i da ako imaju hrabrosti pogledaju u lik Zorana Gopcevica,narvno da se tom priliko ne zastide,sto mnogima danas ne bi bilo tesko.Ako se samo pogleda istorja Kotora od Prvog svjetskog rata do danas jasno je za utvrditi da konvertiti koji su po svojoj pripadnosti uglavnom 95% Crnogrci iz Katunske nahije,tako vecina rimoktolika Kotra uporno nastoje da u Kotru sprovode proustasku politku i gle cuda sve im polazi za rukom. Pri proslavi Svetog Tripuna ili Trifuna se to dobro vidjelo,dovedeno je sve iz Hrvatske sto je krasilo istoriju Srba u Hrvatskoj (Sinjsku alku) i proglaseno Hrvatskim nsledjem da niko ni rijeci nije kazao ,a neki nazovi admiral Vicevic je zorno postroio vojsku koja je jurisala i na Lovcen 1916 godine a samo dvije godine kasnije 1918 godine drzala strazu utamnicenim mornarima koji su se digli protiv Austrije, u kuci Mraka Benzona.Da bruka bude vec ta neka Mornarica se i danas postrojava u Skaljarima na groblje mornara i evocira uspomenu na te dane dok njihova imena i danas krase ulaz u Opstini Kotor ,cudno je nema nikoga da im kaze da su oni dio egzekutivne grupe koja se vraca na mjesto zlocina ,po kom pravu Jokic Predsjednik opstine vrsi smotu te nakaradne druzine koja se postropjavala svakom ko je u Boku dolazio od Mlecana do Tita i Mila Djukanovica.Nova opstinska vlast izdvaja enormne sume novca za tu mornaricu i za dana don Branka Zbutege i karneval,a to su sve manifestacije koje su obojene antisrpstvom i disu proustastvom i klerikalnim nacionalizmom.Tako je samo na proslvi Tripundana citava procesija oadala toliko paznje dvoici skitnjica iz MIraseve sekte i to sam slobodan reci jer sam pogledao i video i slike vise nego sto su pozdravili Nemanju Krivokapica sa okupljenim vjernicima ipred Crkve Svetog Nikole.Dakle kome ovo nije jasno i cuti na ove stvari taj ili je corav ili stvrno ne vidi stase u Kotoru radi ,ali ne od juce.
Poklanjane bratskoj „crkvi „ttps://radiokotor.info/clanak/drustvo/upriliČena-vanjska-proslava-svetog-tripuna-vrijeme-obraĆenja,-pomirenja-i-pokore/2#gallery-19
Mornarica na grobu mornara koja ih je izvela na streliste https://bokanews.me/kotor-sjecanje-na-strijeljane-mornare-1918-2/#google_vignette
https://de.scribd.com/doc/198778214/Vasko-Kosti%C4%87-Bokeljska-mornarica
С МОРА ПОЧИЊЕ СРПСКА ИСТОРИЈА 1
КАД СУ се Срби доселили на Балкан, нису могли одмах да образују своје државе. За то је било потребно времена, концентрације, снаге. Требало је рушити стране државе, да би се образовале своје.
Срби су били распршени, разасути на огромној територији, подељени на племена. Било их је на Приморју, близу њега и далеко од њега. Свеукупну државу нису могли образовати док не створе низ малих државних творевина. Од малога настаје велико.
Ипак је историски интересантно да су прве српске државне творевине, једнако као и хрватске, настале на Приморју. То је не мало парадоксално. Јер су Срби по превасходству континентални народ, дошли су из предела где нико мора видео није, нису имали никакве лађе ни приморска оруђа, све су државе чувале своје приморске поседе као очи у глави.
Па ипак, Срби су ту образовали своје прве самосталне или полусамосталне државе, ту показали своју државотворност. То су историски факти, који су стварност, иако изгледају апсурдни и парадоксални.
Тада је уопште на Средоземљу и на Балкану посебно доминирао принцип таласократије, како ју је назвао највећи балкански историк, Румун Никола Јорга. Таласократија значи: Влада таласа, влада мора, претежност прибрежја према копну, његов примат.
Код Срба досељених у своју трајну постојбину нису само њихове праве, солидне државне творевине при мору настале, већ и ферменти ових, њихове преддржавне формације су ту најпре скренуле пажњу света, њихова појава уопште. Ту су чинили и зулуме (нпр. Неретљани) које су хроничари бележили. Пошто до тада историски нису били познати, то се може рећи да њиховом појавом у Приморју и њиховим гестима тамо постају историски занимљиви, да одатле почињу њихове хронике и њихова историја. Паралелно се захвата и континенат Балкана, али као да море увек предњачи.
На Мору су они и своју нову културу почели да формирају, под утицајем разних народа и разних фактора. Од мора су струјања ишла ка копну, не обратно (после је настало узајамно оплођавање).
Кад се говори о Мору, мисли се увек на Јадранско море. Срби су допрли били до Јегејскога мора пре можда него до Јадранскога али су га одмах напустили. Предосећали су као да није за њих. После су под потоњим Немањићима били овладали великим делом његове обале, да је ускоро напусте. Ни Бог ни људи нису били склони надирању Срба ка Јегеју. А историска неминовност, историска нужда их је терала ка Јадрану, где су се били афирмирали да после све прокоцкају, а данашња генерација Срба да се Јадрана одриче.
Но сад о питању где је настала српска историја. При томе, као увек, пустићемо странце, Несрбе, да говоре, и то махом људе од пера и ауторитета.
А) П
ПРОФЕСОР Словенске историје на немачком Прашком универзитету Константин фон Хефлер писао је у једној великој студији о српској историји (литература под 1, У одељак, стр. 115), говорећи о преднемањићком добу:
«Дуго времена је такође изгледало да је за Србију важније шта се догађа на обалама и острвима Јадранског мора од Драча до Дубровника и од Дубровника до Задра, него шта се збива на левој обали Вардара, који је толико дуго претстављао источну границу Србије ако се уопште за то доба може говорити о једној српској држави».
Највећи румунски историк, и најпознатији историк Балкана, проф. Никола Јорга истицао је стално, у неколико својих студија штампаних двадесетих година овога века, да је српска државност имала свој почетак, своју праву основу на доњем Јадрану, у Боки и њеној околини (њеном
залеђу). У предавањима одржаним на паришкој Сорбони (2, стр. 111) говорио је о
«изворима који се односе на прве векове српске државе формиране под утицајима које сам покушао да анализирам на обалама Јадрана, и која је
много доцније нашла у унутрашњем пределу Рашке центар и кристализациону тачку…»
Стр. 116: «Била је на страни Срба који су напредовали према унутрашњости … једна војна концентрација, покушај политичке формације која се доцније проширила до капија Дубровника, обухватајући Бар и Улцињ …»
У другој студији из истог доба (3, 18) пише Јорга:
«Организација српска почела је од стране Јадранског мора, у Дукљи, инфлуенцирана у свим односима живота латинског Запада; она се фиксирала и најзад консолидирала у унутрашњем пределу Рашке…» (а постигла је, како Јорга излаже, највећи домет у Македонији).
Стр. 8: «Нови назив жупана, старешина жупа, дошавши, како изгледа, са Јадрана, где је српски живот почео да се организује под западним утицајима, заменио је назив војвода …»
У једном предавању одржаном три године доцније пише Јорга (4, 54):
«Јер Србија има три дела: Србија унутрашња, византијска, управљена извесног момента према Дунаву и најзад Цариграду; затим Србија јадранских обала и Србија далматинска. Од старе Зете, која је после понела име Црне Горе, из Котора је формирано прво краљевстео Срба, које није било ни византијско, ни православно, ни источњачко, него католичко по вери, латинско по канцеларији, а западњачко по правцу. Конти ове области, кнезови (то Јорга српски означује, ЛМК) постали су краљеви по вољи народа. Они су тада бацили свој поглед према краљевској круни и Света Столица ју им је дала.»
Прашки (немачки) професор Константин Хефлер пише (1, ХМ, стр. 118): «Од кнеза Михаила улази Србија у западну историју и почиње дуг низ покушаја да Србе придобије за културу Запада…»
Немачки историчар Ратингер, Језуита, написао је у органу немачких Језуита крајем прошлог века расправу о католичкој прошлости Срба (5). У њој усваја и разрађује Порфирогенотово тврђење о првом географском
распореду Хрвата и Срба. За ове каже да су настанили «унутрашњу, доцније ужу Србију» и приморску Србију одн. «Српску Далмацију». Наводи сва четири племена западних Срба (Неретљане, Захумце, Травунце и Дукљане) називајући их заједно «Јужним Србима» (стр. 250, 252 ид), или «Приморским Србима» (стр. 249, 259, 260). Затим каже (стр. 260): «Приморски Срби (Кач!епзетђеп) допреше до великог значаја. Прво су основали државу Захумску, после Дукљанску». Спомиње затим «сопствене српске жупане Травуније, после кнезове».
Довде су навођени страни, несловенски историчари од гласа. Овај одломак ће се завршити речима једног скорашњег француског путописца Пијера Марж који у опису својих путовања по западним српским областима 1912 пише (6, стр. 211):
«Баш у Црној Гори су Срби, већ одвојени од Хрвата, створили своју државу (око 900), одакле се напослетку проширише на Балкану и у Босни. Ова мала земља беше језгро великог српског царства у средњем веку, као што је била и њихово (српско) последње уточиште у модерним временима … Стара Србија се може упоредити са воћем чије језгро чињаше Црна Гора …» (Писац употребљава тадашњи савремени израз за раније Дукљу…
шШ САД неколико словенских писаца, опет по избору.
Познати слависта и историк Павле Јосиф Шафарик (Словак по народности) писао је у својим «Словенским Старожитносћима» (7, стр. 275) да су првобитне «границе Србије биле… на западу море, које оплакује српска острвља од Бара до ушћа Цетине». И даље каже: «Од ове првобитне и старе Србије треба разликовати Србију која је настала тек освајањима Стефана Немање и његових наследника…» Но и Немања је, каже Шафарик, придодао својој држави један део Приморја (на ушћу Дрима).
Руски историк Аполон Аљександрович Мајков писао је у својој Историји Српског народа (8, стр. 139):
«За дуго прије Немањића језгра је Србије била Зета, која се у тјешњем смислу зваше Далмација и Дукља. У Зети је била Србији власт… Зета је била њен најглавнији дио, који је највише могао у државним пословима … Зета бијаше највиши угао Јужне Србије …
Зета, иако бијаше на мору, држећи залив Которски, где је пристаниште једно између најљепших на свијету, опет имаше што имају земље које нијесу на мору, јер у њој, над равницама које јој народ хранише, те могаху бити без морске трговине, владаху планине које је везаху са осталом Србијом. Од значења тежачког и трговачког бијаше у њој претежније државно које имаше за Србију. Стога, кад остале области отпадоше од Србије, она бијаше једнако с њом у вези.
А кад се у српској држави показа државни квар и Србија, губећи самосталност, оптерећена освојеним земљама, растрзана на личне властеоске правце по областима, пође да се распада и пропадне, тада се Зета сасвим одвоји од Србије, веома драге …»
Разуме се да сличних констатација има и код Чеха Константина Јиречека, најбољег историчара Срба. Он је то више пута, разним речима, изрицао. Тако у својој историји Срба (9, 1, стр. 155), говорећи о ХТ веку:
«Код Срба је у то доба било два средишта са две династије. Једна је, кућа Стефана Војислава, владала у Приморју, у покрајинама Дукљи, Травунији и Захумљу. Како је ова област сретно одбила нападе Византинаца, постала је она, у Х1Г веку, прва народна сила. У унутрашњости, у некадашњој и првобитној земљи Срба, владала је друга лоза, која је од краја ХГ века својим непрекидним нападима на Грке бацила потпуно у засенак владаоце у Приморју, те их је пред крај ХП века, сасвим потиснула и у Дукљи …»
«Од Немањина времена нема више дукљанских владалаца од старе куће, и у титулама Немањиних наследника редовно се истиче стварање њихове државе из два дела: српске, рашке области, и Приморја…»
Разуме се да је и Приморје означавано као српска област. Сам Јиречек каже да су Византијци називали владаоца Приморја хо тон Сербон архон, а то значи првак («принц»), кнез Срба.
То исто из Јиречека изводи Стојан Новаковић (10). Зетски владари су носили титулу српских краљева. Јиречек је налази први пут у једном писму
папе Григорија УП у години 1077. «Само не треба изгубити из вида да је српско краљевство ХТ века било редуцирано на приморске земље: Зету, Требиње и Захумље … Обала краљевства простирала се од Бојане до Цетине…» «Земља тако омеђена, која је била позорница српске историје од почетка ХГ до ХШ века, била је сасвим мала …»
ТУ САД ЋЕМО цитирати хрватског писца, »једног али вредног».
Некада највећи хрватски историк Фрањо Рачки спомиње прве државне творевине на Словенском југу у својој великој расправи «Борба Јужних Словена за државну неодвисност» (11). У наслову УШ одељка (стр. 108) стоји: «Србски народ куша први под Стјепаном Војиславом узпоставити државну неодвисност: борба с източно-римском царевином».
У тексту стр. 115 стоји: «Прије је србски народ умио слабост Царевине у своју корист употребити. Истина је да је положај србскога народа био ПОВОЉНИЈИ, дочим је он у својих кнежевинах и жупанијах уживао самоуправу под својими кнезови. Бизантиски љетописац сачува нам само ову кратку виест да је Србија послије смрти цара Романа Ш (11 априла 1034) «римски јарам стресла». Ова виест може се попунити приповиедањем домаћег љетописца, који знаде више тога казати како и гдје је србски народ устао; а његове власти даду се у битности довести у склад с тадањим околностми».
Под византиским љетописцем Рачки мисли на Георгија Кедрона, под домаћим на попа Дукљанина. Рачки продужује: «Србски покрет потиче и сад из Зете, где је државна самосвиест србскога народа најбуднија остала. Овдје је и сад владала она породица, којој је св. Владимир њекоћ припадао, а на кнежевској столици сједио му братучед, кому је по извору домаћем било име Доброслав, по страном Стјепан иначе Војислав, тј. бијаше му потпис име «Стјепан Доброслав Војислав». Рачки наводи и његово грчко називање «Стефанос хо каи Војистлабос». Летописац Кедрон његову земљу назива тон топон тон Сербон: предео Срба, као што је и за кнежевину св. Владимира казао да је обитавају Трибалус каи Сербус (Тривалци или Срби).
Даље каже Рачки да је уз Дукљу Стефан Војислав сјединио био и Травунију и да је «тијем био двие жупаније од њекадашњега србскога савеза под своју власт справио».
Стр. 128: Стефан Војислав одби нападе византиске и жупана Људовита. «Тако је малена Зета одбила велике царевине насртај на своју неодвисност и «златну слободу»; те је она опет показала што може мален али сложан и за свој дом одушевљен народ…»
Стр. 135: «Овакав бјеше положај србскога и бугарскога народа половицом ХЛ стољећа: бугарски у подпуну поданству източно-римске царевине, србски имајући упориште својему народному и државному животу у ојачаној Зети…»
Исти хрватски историк каноник Рачки писао је даље (11, стр. 175):
«Сувременик хрватском краљу Петру Криесимиру донекле, а и сувладалац другому југословенскому племену, наиме србскому, бијаше кнез Михаља, син и насљедник Стјепана Војислава. Тежиште обију држава лежало је и тада на подручју Јадранскога мора, и то Хрватске на Крки и Цетини, србске на Морачи и Бојани. Ну хрватска краљевина завлада много дуљом обалом од зетске кнежевине, обје пако стицаху се код Неретве…»
Стр. 230: «У Зети мало кашње иза венчања Будина с Јакинтом престави се кнез Михаља, покле је преко 30 година мудро владао. Слиедећи стопе својега оца Стјепана Војислава није ни Михаљо никада заметнуо мисли око уједињења србских земаља, за које је 1073-5 оружје тргнуо …»
За оне који не знају хрватски, треба рећи да Рачки, који је и хрватски слабо знао, речју «мисао заметнути» хоће да каже забацити мисао.
На страни 243 говори Рачки о Бодину или, како га он зове, Будину и каже изос.: »Имајући у власти дједовину Зету, Травуљу и Хум, размакну и на овој страни прам сјеверо-изтоку границе до горње Босне. Тием је начином Будин опет ујединио србске земље у поријечју Зете, Раше, горње Босне и Дрима, те постао господаром давних српских жупанија…»