Пише: Момо Јоскимовић

Вранешка планинка није само жена-она је  темељ куће, тиха  снага породице и невидљиви управитељ свакодневног живота.  Њено име се ријетко чује у причама о одлукама, али се свака одлука у кући осјећа као њена. Она не говори, не намеће се, али све тече онако како она мудро и стрпљиво одреди.

Од раног јутра, прије првог сунца, кад су први пијевци, она је на ногама.  У њеним рукама кућа оживљава: ватра се пали, вода грије, а мирис доручка шири се кроз дом. Она спрема доручак, ручак, вечеру, али не само храну—она припрема сигурност, топлину и осјећај да је дом мјесто гдје се увијек враћа. Испраћа ђаке у школу, спрема брашњеник путнику, дочекује госта као најрођенијег, и испраћа га са благословом и осмијехом.

На катуну планинка је  домаћица и чувар имања. Умијеси хлеб испод сача, помузе  краве, овце и козе, усири милјеко, разлије га у калице, покупи кајмак и сложи сир у каце.  Зна када треба ставити пасуљ  са сувим ребрима у котао на вериге да се тихо крчка на огњишту, када одлучити јагње, када нахранити кокошке, свиње и пса  поред тора и кућера.  У њеним рукама све има ред, све има вријеме и све има мјеру.

Када нађе тренутак, она узима преслицу и преде, а већ сјутрадан из  њених руку настају чарапе које  грију читаву породицу.  Њене руке не мирују, али у  том раду нема тежине-има  достојанства и љубави.

 Она једина зна шта кућа има и колико ће трајати. Њена мудрост није из књига, већ из живота.  Она  процјењује, штеди, распоређује-да увијек има за све, и у добру и оскудици.

Вранешка планинка није запуштена ни уморна, ,како би  неко помислио.  Њена чистоћа је огледало њене душе, кругови на сиру и кајмаку су уредни и чисти ко сунце и бијеле боје, посуђе и крпе  и цједила све опрано и поређано да се суши на сунцу. И ако је вода на катунима била оскудна, чистоћа је била беспрекорна која се одржавала сурутком. На њој увијек кецеља, марама косу повезује, а лице увијек весело  и ведро.  На уснама осмјех, у очима топина и жива искра сијева.

Она дочекује свакога срцем-поздравља, угошћава, ипсраћа.  И све то ради тихо, без хвале, без тражења признања.

Зато је вранешка планинка више од домаћице. Она је стуб куће, душа огњишта и чувар традиције. Док је ње, кућа није само зид и кров—кућа је живот. А њен ерос и живот је у скривеном загрљају са својим домаћином.

Уз сав њен труд и бригу вранешка планинка и љубав носи према свом домаћину,тихо, скривено од очију свијета. Не показује је јавно, не задржава се у погледу, не тражи пажњу—али у сваком покрету има њежности. Кад му принесе кафу или ракију, у томе има више  блискости него у  ријечима. Шапне му „можеш ли“. Он само благом климне главом. „Добра је кава“. Кад му на трен спусти руку на раме, то је довољно да каже једно другом све што треба.

Њена љубав није за показивање, већ за трајање. Скривена од других, она је дубља, још топлија-као жар испод пепела, који се не види, а грије цијелу кућу. Из  тог  скривеног жара рађају се дјеца. Само они знају како.  Радознали наслућују.