Пише: Милица Краљ
Ово наше вечерашње окупљање у Српској кући родољубиви и родоплеменити и родопламни је прилог овековечењу одважног и непобедивог духа нашег народа, оне стамено- постојане и непоколебљиве честице народног бића која је смештена у највишим етичким координатама самопстојања и трајања у вишевековном трагизму.
Наш народ је те злокобне 1999.године успео да упркос непрестаном бомбардовању пононсно стане у одбрану своје земље.
Подсећајући се трагичног 24. марта 1999.године и немилосрдног бомбардовања „Милосрдног анђела“, подсетивши се егзодуса нашег народа са Косова и Метохије, 17. марта 2004.године, опљачканих, спаљених и уништених православних светиња, сећајући се изолованог, масакрираног, прогнаног и бомбардованог народа, песници се ангажованим стихом одупиру сваком насиљу и злу, бележећи и памтећи страдалне жртве.
Уводне речи на овом велико патриотском часу рећи ће Перивоје Поповић, потпредседник УКЦГ, Милева Мишка Иковић, председница Савеза жена СРЈ и Патриотског савеза за Црну Гору, Горан Ћетковић, новинар и песник и Косовометохијац, Крсто Пејовић, публициста и новинар и Милица Краљ, песници, новинари, чланови УКЦГ, као и сви они часни родољуби, борци, учесници и страдалници, који скупа са својим народом деле свест да се несреће које су нас задесиле не смеју заборавити и да се памћењем и сећањем на мучки убијене жртве, од болног самозаборава и затирања, чувају преломни трагични догађаји у историји колективног бића.
Владан Десница, српски писац из Хрватске, изрекао је једну прецизну, убојиту реченицу, коју наша и старија, а посебно новија историја, верујем и да не зна. А она је, у ствари, једна забрињавајућа опомена за српски народ који је одвајкада, па и у овом новом добу, на оптуженичкој клупи и коме прети и биолошко затирање, као и убијање духа и душе, и вере православне, и идентитета и интегртета, а та Десничина опомена гласи:
Кога су једном некажњено клали, препоручује се за сва будућа клања!
Који је тај народ кога некажњено од памтивека кољу, убијају, набијају на колац, черече, откидају главе, деру кожу, бесе на врбе, живо срце из груди ваде, бубреге, јетру…и продају…
Који је тај најобеспрваљенији народ у данашњем свету, опаком и наопаком који из светских центара моћи, односно центара зла, громогласно кличе демократији, људским правима, слободи…правди.
Правди за све – осим за Србе.
И не заборавимо и ону Исидорину дефиницју: Када се у Европи руке запрљају код нас се главе котрљају!
За 4 дана навршиће се 27 године од смрти више од 4000 недужних, невиних жртава:деце, цивила, војника; и исто толико од рушилачког похода на српске градове и села, на болнице, гробља, цркве, манастире, фабрике, мостове, путеве… Стратези Новог светског поретка,отворили су широм планете бројна ратишта на којима оружјем говоре о миру.
Мета – таргет- циљ „Милосрдног анђела“(гле, у каквом имену европски и светски цинизам достиже највећу злочиначку меру! И потпуно одсуство морала) било је СВЕ – Земља наша цела…био је сваки човек именом СРБИН чија је кривица и садржана у смислу и симболу имена. И коме због „Косова, грдног судилишта“ по ко за који пут узимају живот, идентитет, духовност, памћење.
И да се подсетимо и речи О. Јустина Поповића: „Православље каже човек је икона, Европа каже човек је звер; православље каже човек је иконостас, Европа то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију…“
Деветнаест земаља чији су народи потомци Шекспира , Блејка, Бајрона, Волта Витмена, Фокнера, Емили Дикинсон, Поа, Хемингвеја; Сервантеса и Лорке, Андерсена, Бодлера, Волтера, Игоа, Сент Егзиперија, Гетеа и Хајнеа и Браће Грим, Кафке, Дантеа, Петрарке, Овидија, Хомера и Сапфе…и … и…
… тонама и тонама бомби кренули су у затирање и поништење српске слободе, српске правде и српске истине, починивши незамисливи геноцид у двадесетом веку.
Да упамтимо имена најодговорнијих политичара, европских ис ветских, који су без трунчице савести, означили наш народ и нашу земљу као циљ, као мету коју треба уништити:
Бил Клинтон, Вили Клас, Хавијер Солана, Карлос Вестендорп, Кофи Анан, лорд Карингтон, Тони Блер, Јошка Фишер, Робин Кук, Мадлен Олбрајт(не могавши да опрости ни заборави вероватно доборочинство Срба из Врњачке Бање који су је скривали од нациста за време Другог светског рата); Луиз Абрур, Весли Кларк…
Њихове тзв.хуманистичке вредности означене су појмовима:разарања, ратови, масакри, геноцид, погроми, егзодуси; пример Косова данас је пример најусамљенијег места на свету, пример концентрационог логора, пример гета, посред средишта Европе.
Ова Трибина се пре неколико година већ једним писмом/апелом на енглеском и француском језику, обратила европским и светским песницима и интелектуалцима, да дигну свој глас протеста против насиља који се чинило и још увек у перфиднијем облику чини над нашим народом, над нашом земљом, над нашим духовним и физичким бићем.
За три дана навршава се и двадест и седам година од прве жртве „милосрадног анђела“ – младог војника Саше Стајића, у даниловградској касарни, прве НАТО жртве, исто толико од смрти трогодишње Милице Ракић, и Сање Миленковић, одличне ученице математичке гимназије, убијене на Тројичиндан на мосту у Варварину и жртава Мурина: Јулијане Брудар, Оливере Максимовић и Мирослава Кнежевића, кога је несрећни отац препознао по патици која се задржала на остатку ноге… и ..и… предугачак је списак жртава „Милосрдног анђела“ који нас је убијао у име демократије и у име заштите косовских албанаца…а који, одувек, а само после пет година, 17. марта 2004.истим методом кренули у затирање српског народа на нашој основној земљи, и отимању територије, у злоделима којима се и не види и не слути крај.
Тих мартовских дана 2004. прогнано је око 200 000 Срба и Рома, а убијено и нестало око 4000 лица.
И да не заборавимо ону цифру више од пола милиона Срба староседелаца , у сукобима 1991-1995, плански и организовано је протерано из Далмације, Кордуна, Лике, Баније, Славоније, Херцеговине и Западне Босне, у војним операцијама поетичних назива „Бљесак“ и „Олуја“ уз помоћ НАТО-а и Америке.
Њихово оружје још увек сеје смрт: колико је само оболелих од најтежих болести…по неким подацима сваке године око стотину деце умре од рака; колико тек одраслих особа!
НАТО бомбардовање Југославије подржали су светски књижевници: Гинтер Грас(немачки нобеловац коме су српски писци вратили књиге и оне које им је поклонио и оне које су српске издавачке куће штампале), Херта Милер(нобеловка), Вацлав Хавел(чији су први комади након његовог политичког прогона, извођене у Србији), глумац Питер Јустинов…
Стрељали су осим деце, војника, народа и све наше градове, мостове, села, цркве, манастире, гробља; јутра и ноћи…сам наш живот.
Да никад не заборавимо оне који су у тим страхотним данима били уз нас: Петер Хандке(„Читава планета зове се Југославија“ и иронично; „Хвала свим писцима света за оно што нису рекли и написали о НАТО пакту а морали су!“), Бела Ахмадулина, Солжењицин, Патрик Бесон, Мирча Динеску(„Србијо, љубави моја!“), Виталиј Шенталински, Серђо Финарди, Владимир Војнович, Ирина Свердлова, Удружење писаца Кине, шпански песник Антонио Порпета, Харолд Пинтер,Владимир Војнович, Ноам Чомски, Јордан Бан, Сређо Финарди, Рафаел Израели, Јуна Мориц, Едвард Енис Гој, Габријел Гарсија Маркес, Арни Гујон,али и Хенри Кисинџер који каже да „америчке трупе немају шта да траже на Косову.!“
*Ми песници поништили смо чувену изреку“Кад оружје говори, музе ћуте! !
Нисмо ћутали, нисмо пасивно посматрали надлетање авиона, нисмо се скривали по склоништима и мишјим рупама, нисмо се сагињали, нисмо им се покорили!
Били смо на улици, организовали протесте и јавним говорењем поезије истицали народнољубље и родољубље!
Многи песници су се и пре него што су добили званични војни позив, одазвали отаџбинском зову, обукли униформе и кренули на зборно место!
Многи су, скупа са песницима из Србије и Републике Српске, обилазили ратишта, носили помоћ, говорили стихове.
Наша Муза уместо стишаног гласа- кроз сузе, кроз вапај, кроз муку и јад, изрицала је Крик!
Нисмо занемели!
Памтили смо, бележили, чували и сваки траг тих 78 дана сачували у најчвршћој, најстаменојој и најтрајнијој ризници сећања! У вековечној нашој Књизи страдања, Књизи васкрсења и Књизи памћења!
Одживели смо и оживели целу нашу и народну и уметничку поезију, у сваком слогу отркивали смо ритам побуне и пронашли смо временски и судбински екввалент; опстајали смо у опомени узбуњујућих сирена и уз шапат Попиних стихова:“Браним ово земље на длану/Браним ово небо у очима…!“
Схватили смо једну истину: Мелодија нашег гласа, гласа невине жртве није истоветна мелодији гласа поробљивача и убице!
Зато смо и вечерас овде: да обновимо круг сећања, да се подсетимо чисте, прозирне мелодије нашег тадашњег крика!
И да поводо Светског дана поезије који се од 1999. године обележава у целом свету – а ми га, свакако непрестано обележавамо, ево и ових речи нашег врхунског и непревазиђено песника Ивана В. Лалића: Постоји само једна таква фундаментална тема из које чини ми се извире цела светска позија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав, смрт, – време. Из тог непресушног језгра на коме може да се сведе све, сви аспекти боравка и трајањ о којиам говори поезија.
И да подсетимо да је свих 78 дана агресије на нашу земљу „Дан“(уредник Душко Јовановић), на својим страницама објављивао наше протестне песме, прилоге…и на тај начин сачинио својеврсну, антиратну, антипоробљивачку, могу рећи и јединствену песничку антологију те 1999.године, антологију одбрамбене поезије, јединствену антологију у свету, песничке речи у славу слободе!
То што се сада у целом свету зна да је та незабележена агресија у свету ,без одобрења Савета безбедности , убијала из дана у дан из ноћи и ноћ један народ, не може да врати све оне убијене жртве, не може да врати убијену и масакрирану децу, не може да врати све оне који су поумирали од најтежих болести и све оне који се сваког дана разбољевају без могућности оздрављења. Поједина медицинска истраживања говоре да у Србији сваке године од најтежих облика канцера оболи 2000 деце.
Та језива чињеница не нарушава савест белосветских злочинаца; белосветских нво сорошевских и иних организација, белосветских демократа, тзв. бораца и боркиња…
Наш српски народ одавно иначе у свом бићу носи оно Кантово начело и зна да: зло и злочинци немају: звездано небо над нама и морални закон у нама!
Нажалост, и после 27 година од НАТО злочина, уништење нашег народа не престаје.
Но, како је писао Хелдерлин: Где је опасност…ту расте и спас!
И да не заборавим и реченицу једног француског путописца руског порекла који каже: Србија је центар света јер је престоница патње!“
Изводи из „Мале антологије расизма:Избрисати српски вирус!“(Зоран Петровић Пироћанац, Центар за геоплотичке студије Југоисток, Београд 1999.)
-медијске манипулације- истоветне онима у аусторугарској и немачкој штампи пред Први светски рат и ултиматум Србији.
Тадашње аустрогарске и немачке новине, непосредно пред племенити хитац Гаврила Принципа(како то записа најчудеснији српски песник, светац језика српског) писале су да
“… Српском народу треба утући рогове, тим дрским псинама за које је довољан један или два корпуса па да Србија и Црна Гора цвиле за милост.“
Медлин Олбрајт (која није могла да заборави доброчинство Срба из Врњачке Бање који су је као јеврејску девојчицу скривали и спасили јој живот за време Другог светског рата) одговара на питање демонстранта“:“Зашто сте тако одвратни према Србима?“; Зато што су они одвратни!“
Маргарет Тачер:“Зауставити Србе.Одмах. Заувек!“ Српска акције у бившој Југославији су готово горе од Стаљинових и Хитлерових!“
Хелмут Кол:“Нека се Срби подаве у сопственом смраду!
Ели Визел(амерички јеврејски писац, нобеловац):“Током три године босански српски војници су били кривци за непрестане агресије, одбијали су да прекину опсаду Сарајева, спроводили су етничко чишћење, и стрељање по кратком поступку.“
Папа Јован ПавлеII: „Требало би да бомбардујете Србе“(речи упућене Клинтону).
Лоренс Иглбергер(бивши државни секретар САД):“Срби нису нарочито паметни.“
Дејвид Оби(амерички конгресмен):“Срби су свиње.“
Чикашки кардинал Бернардин:“Нато бомбе су оправдане.“
Пол Харви(амерички радио водитељ):“Срби су бомбардовали Светски трговачки центар, како тврде наши поуздани извори.“
Бил Клинтон:“Ужаси које су Хрвати починили над муслиманимасу квалитативно другачији од оних које су починили Срби.“
Срђа Поповић(адвокат, потписник списка светских интелектулаца за бомбардовање Београда):“Нема мира док Србија не буде војно поражена.“
Јохан Фриц(директор бечког дневника Дие пресе):“Уосталом боснаски Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица.“
Ото фон Хабзбург(претеденет на аусторугарски престо):“Ако Запад буде изгубио у бившој Југославији, то ће бити победа не само тоталитарне власти Београда, већ и свих бандита на свету.“
Клаус Кинкел,27.маја 1992. године „Србе треба бацити на колена. Одмах! „
Џејмс Шеј(потпарол НАТО-а): „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“
Себастиан Јунгер, амерички писац: „Клање Срба је знатно лакше и јефтиније- него рат…“
Сенатор Џозеф Бајден(Биден): „Срби су неписмени дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори…“(августа 1993. на Си–Ен– Ену)…
И да се и вечерас подсетимо оног Његошевог стиха“Нека буде што бити не може“за који Андрић каже да у целој светској књижевности не постоји страшнија и истинитија лозинка – и под чијим знамењем се нашао и налази и непобедиви дух народа нашег.
