Отимањем Ћирилице и Косова Срби су нико и ништа и можемо се хрватским писмом писати с малим почетним с, јер у том случају национално не вредимо. Велики непријатељи Срба знали су шта је најважније да нам одузму.

За српски учевни језик који се појављује у шест ликова плус у три политички осамостаљене варијанте: 1. српски говорни језик на екавском, 2. српски говорни језик на ијекавском, 3. српски писани екавски језик на српској ћирилици, 4. српски писани екавски језик на хрватској латиници, 5. српски писани ијекавски језик на српској ћирилици, 6. српски писани ијекавски језик на хрватској латиници плус три политички осамостаљене варијанте: хрватски, босански / бошњачки и црногорски језик – мора се рећи да је, у поређењу са свим другим учевним језицима, у расулу и такав језик разбија српски народ, а не може да га обједињује. Такође, не може се рећи да је учевни српски језик обједињујући за српски народ ако се само његов учевни језик појављује на свом и туђем писму, па туђе писмо влада са 90 процената, и, уз то, све што Срби објаве на туђем, хрватском писму увршћује се, по библиотечким правилима, у хрватску, а не српску, културну баштину.

Што ово овако дуго траје само са српским учевним језиком и његовим писмом, тешко је рећи ко је заслужнији: српске власти или српска језичка струка и наука. А да су они за то заслужни, а не народ, то је без сумње. Колико ће то још тако трајати, најпре треба питати српске језичке институције и стручњаке у њима. За сада, нема званичних иницијатива да се овако очајно стање поправи. Предлог да се то поправи и како је то могуће и корисно учинити дала су само два удружења: „Ћирилица“ и „Српска азбука“. И то још пре петнаестак година. Тај  наш предлог успешно је испробан у Републици Српској  у време првог њеног  руководства, али су то поништили они који то нису смели учинити: српски лингвисти с књижевницима и песницима. И то, чим су страни фактори забранили првом руководству Српске да се бави политиком.

Аутор: Драгољуб Збиљић

извор: борба за истину