Пише: Тихомир Бурзановић

На Балкану се често говори о идентитету као о политичком проблему, али се намјерно заборавља да је за Србе идентитет прије свега питање трајања. У Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову и Метохији, Срби су народ који је опстајао не захваљујући повољним околностима, већ захваљујући снажним темељима – Српској православној цркви, ћирилици и културним институцијама које нијесу настајале по декрету, већ кроз вијекове. Српска православна црква није политичка организација, колико год би неки вољели да је таквом представе. Она је најстарија и најпостојанија институција српског народа. У Црној Гори, СПЦ није „страни фактор“, већ историјска чињеница. Њени манастири и храмови нијесу само вјерски објекти, већ свједоци државности, писмености и духовног континуитета. Када се напада СПЦ, не напада се вјера – напада се памћење.

У Босни и Херцеговини, СПЦ је била и остала кичма опстанка српског народа, нарочито у временима када државе нијесу постојале или су се распадале. Република Српска има институције, али СПЦ има континуитет. Зато смета. Зато се релативизује. Зато се покушава свести на фолклор, јер је тешко оспорити оно што траје дуже од сваког политичког пројекта.

На Косову и Метохији, СПЦ је више од цркве – она је доказ. Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија нијесу само симболи, већ жива историја српског народа. Док се другима признаје право на „реалност на терену“, Србима се оспорава право на сопствено памћење. А без СПЦ, српско присуство на КиМ би се лакше претворило у фусноту. Управо зато се она стално доводи у питање.

У Хрватској, СПЦ и ћирилица су постале лакмус-папир стварне толеранције. На папиру – равноправност. У пракси – отпор, вандализам и политичка нервоза. Ћирилица, то „опасно писмо“, постаје већи проблем од економије, демографије и будућности. Јер писмо није само слово – оно је знак постојања.

Ћирилица је, заправо, најискренији свједок српског идентитета. Гд‌је год се потискује, јасно је да се не води борба против графике, већ против народа. У Црној Гори се ћирилица проглашава архаичном, у Хрватској провокацијом, у БиХ политичком поруком, а на КиМ готово субверзијом. А она је, у ствари, само – писмо.

Српске културне институције – Матица српска, српска књижевност, академије, архиви и медији – чине мрежу културне самоодбране. Без њих би Срби били сведени на статистику. Са њима, Срби остају народ са именом, језиком и историјом. Зато се и оне често проглашавају „ретрограђним“, јер Балкан лакше прихвата заборав него памћење.

Ако је сарказам потребан, онда је он у томе што се од Срба на Балкану очекује да буду браћа свима, али без цркве, без писма и без културе. Да се интегришу, али да се претходно – одинтегришу од себе. То није суживот, то је културно условљавање. Срби су опстали јер нијесу пристали на то. СПЦ, ћирилица и културне институције нијесу препрека модерности, већ доказ да народ може да иде напријед, а да не избрише трагове иза себе.

И управо зато – гд‌је год Срби живе, док год стоје цркве, док се пише ћирилица и чува култура, тамо постоји и српски народ. А то је чињеница са којом ће Балкан, прије или касније, морати да се помири.