Пише: Дејан Бешовић
Рибарице у Њивицама за сада су најбогатији локалитет по откривеним налазима, који су хронолошки опредијељени у распон од 4. вијека п.н.е. до 20 вијека . Ова лагуна са шљунковитом плажом, прва на улазу у залив са сјеверне стране, била је најближе прибјежиште буром оштећених бродова и можда је баш на овом мјесту са њих избациван товар како би се лакше домогли обале. Илија Пушић тврди да је на потезу од ушћа Суторине до хотела ,,Ривијера“
водио римски војни пут (Пушић 1980: 150) и претпоставља постојање трајекта који је у римско доба пловио до Роса на Луштици. Та могућност и откривени налази наводе на закључак да су неопходна озбиљнија археолошка истраживања овог локалитета.
Локалитет Мало Росе налази се на сјеверозападном рогу полуострва Луштица, на координатама С 42°25´31,3´´ И 18°33´30,9´´ надморска висина 0m (-25). Дно овог залива стрмо се
спушта ка западу и при обали је прекривено густом вегетацијом, а ка пучини финим муљем.Роњење је овдје опасно због остатака мина и граната из прошлих ратова. Морске струје су веома јаке и сезонски се мијењају, тако да наизмјенично откривају и пијеском затрпавају материјал на дну. Просјечна дубина износи од 11 до 23 метра, а локалитет се простире на приближно 1000 м².Од археолошких налаза издваја се добро очуван горњи дио амфоре са ручкама (Т. III/1), од добро печене глине, који припада класи 5 Дресел (Dressel) 1c. Такве амфоре су кампанијског или етрурског поријекла, из раног 2 и 1 .вијека п.н.е. (Peacock and Williams 1986: 91, Fig. 29), a на више локалитета у Истри и Далмацији познате су као тип олeарија Ib из истог периода
(Dautova-Ruševljan 1975: 92, Tab. II/b).
Остали материјал припада ренесансној керамици откривеној у знатном броју, али се само четри фрагмента могу типолошки и стилски одредити:
– тањир хоризонтално разгрнутог обода и конкавног дна, жутоокер глеђосан (Т. III/2); такве посуде распрострањене су дуж источне и западне јадранске обале, а датују се у 16.и 17 .вијеку. (Загарчанин 2004: 80, sl. 165; Непоти 1991: 133/134);
– дубљи тањир косо разгрнутог и оштро профилисаног обода, тамножуто глеђосан (Т. III/3), св.
краја XIV и почетка XV века н.е. (Zagarčanin 2004: 78, sl. 147; Nepoti 1991: 116/39);
– фрагмент бокала са једном дршком и тролисним, широко разгрнутим ободом, украшен урезивањем и бојењем зеленкастом глеђи на бијелој подлози (Т. III/5; T. V/8). Припада ренесансној
мајолици из 15 и 16.вијека , која се јавља на сјеверном Јадрану, код Горице (Žbona-Trkman 1999: tav. XI/3), у сјевероисточној Италији (Boiani, Ravanelli-Guidotti and Fanfani 1985: 101, cat.
no. 232), одакле је као импорт доспјела на острва Бриони (Širec 1985: 96, T. V/4) и на југу до Будве (Križanac 1998: 330, T. II/b);
– фрагментован бокал из истог периода, тролисног отвора, украшен урезивањем графито техником и глеђи у зеленкастим и жутим тоновима (Т. III/4; T. V/9) (Непоти 1991: tav. XXI);
– фрагментована амбалажна флаша, идентична оној из Њивица (Т. V/6).
Увала Мало Росе је интересантна за даља истраживања и због своје дуге историје. О
њој налазимо податке у античким изворима, код Птоломеја, као и код Константина Порфирогенита и у Љетопису Барском . Живот је овде почео током бронзаног доба (Mилинковић
1999: 28), а претпоставља се да је у антици трајектом била повезана с Превлаком (Пушић 1980: 150; idem 1977: 124, 129). На овом локалитету нађен је новац из 4. и 5. вијека (Милинковић
1997: 174), затим гробови из 7.вијека (ibid 1999: 31) и прероманичка црква са некрополом
из 10 . вијека. (ibid.: 35). Иако је налазиште заштићено 1995. године, његова даља судбина је неизвјесна због нелегалне изградње викенд насеља.
Св. Госпа Локалитет Мириште – острво Св. Госпа лоциран је на западној страни полуострва Луштица, на координатама С 42°23´39,5´´ И
18°34´23´´ на адмирала висина 0 (-15). Налази се на релативно малим
дубинама (7–17 метара), гдје је вода чиста, топла (16°–21°C) и прозирна, тако да га већ дуже вријеме рониоци
немилосрдно уништавају. Највећа концентрација археолошког материјала захвата простор сјеверо-источно од острва, око 15 метара од обале, дужине 70 метара и ширине 50 метара, на просјечној дубини од 9 метара без дескрипција . Налази се простиру на потезу јужно од острва, на дубинама од 12 до 17 метара.
Хронолошки опредијељени, налази су:
– четири фрагментоване амфоре, добро печене, од
пречишћене црвене глине (Т. IV/2, 3, 4, 5; T. V/10),
класе 33, тип Африкана (Africana) Први , које се датују у
3 и 4 вијек (Peacock and Williams 1986: 153, Fig. 79), као и два одговарајућа поклопца ппагинирана (Т. IV/6, 7; Т. V/10);
– фрагмент амфоре од жутоокер печене глине (Т.IV/8), који можда припада класи 40 а, тип Бенгази, из
1 и 2. вијека (ibid.: 175, Fig. 93);
– трбуси амфора украшени канелурама (Т. IV/13, 14);
– разни типови дна, који нису поуздани за прецизније датовање (Т. IV/9, 10, 11, 12);
– фрагмент горњег дела римског лонца, црвено печене и добро углачане површине (Т. IV/1), типа 28 Брукнер, који се датује од II до IV века н.е. (Brukner 1981: 107–108, T. 122);
– касноантички жижак са дужим кљуном, конкавног дна и кратке хоризонталне дршке (Т. IV/15), који је произведен у периоду од 4. до 6.вијека –Кузманов 1992: 46, 128, тип 350.
Локалитет је стављен под заштиту 1995. године, мада и даље није потпуно заштићен од уништавања.
Локалитет Војничка плажа у Херцег Новом налази се на координатама С
42°26´57,6´´ И 18°32´20,8´´ надморске висине 0 метара и обухвата простор од главног мола, преко хриди Караточ, 3 до купалишта хотела ,,Плажа”. На том потезу море је веома прозирно и видљивост, захваљујући стјеновитом дну, износи више од 20 метара. Иза линије хриди у виду лучног гребена, дно се према југу спушта до 23 метра дубине и прекривено је муљем, те је отежано скупљање ријетких
налаза које чине атипични уломци мајолике. Наше интересовање било је усмерено на остатке кружне куле на западном дијелу бетонског купалишта хотела ,,Плажа”. Најочуванији дио зида
овог објекта уздиже се изнад површине воде 60 сантиметара , а испод површине у висини од 2,05 метра .На зиду су видљиве велике пукотине, нарочито на јужном дијелу. На западном дијелу, на дубини од 1,7 метара налази се отвор нејасне намјене. До висине од 1,6 метара спољно и унутрашње лице
зидано је већим тесаницима у правилним редовима, високим приближно 35 сантиметара . При дну се налази цокл ширине 16 сантиметара. Између два лица зида је испуна од трпанца, што је карактеристично за архитектуру
из римског периода. Овај локалитет је занимљив за даље истраживање због још једног виђења руте античког трајекта. Павле Мијовић тврди „да ова античка
кула припада времену позног Римског царства и да је
штитила пристаниште трајекта који је можда пловио ка Росама .“Мијовић 1980: 137
(наставиће се)
