Пише :Дејан Бешовић

О појму Херцеговина и његовом континуитету од Средњег вијека до данас постоје бројни радови, предања и схватања која осветљавају личност Херцега Стефана Косаче као једног од најзнаменитијих српских историјских ликова кога са поносом сви Срби поријеклом са тих простора носе у свијести. Контроверзан по свом животу и по својој смрти остао је и до дана данашњег. Рођен 1404. године, наслиједио свога стрица Сандаља Хранића Косачу 1435. г. и владао све до своје смрти 22. мајс. 1466. године у Херцег Новом гдје је и сахрањен и до дана данашњег у непознатом гробу.Осим што носи његово име и што је извео Херцеговину на обалу Јадрана сам град чува и тајну његовог гроба. По многим истраживачима гробница би могла бити у самом центру старог града испод католичке цркве која је ту сазидана много касније  послије његове смрти, или на оближњем брду Сушћепан које се и зове по њему.

О феномену да једна покрајина носи име по њему и његовој титули такође су написани и бројни радови. У свијести свих Херцеговаца он се поштује као велики владар и као велика историјска личност чије је дјело надживјело његово доба. На просторима српске православне Херцеговине баштини се кроз бројне материјалне и сакралне= светотајинске трагове то време док са на просторима католичке Херцеговине која је некада у његово вријеме била и српска и православна та прошлост усмено баштини а савремено историјски и политички преправља у дух новохрватског колективитета.Живо чување култа претка Херцега Шћепана како га народ памти и именује постоји у бројним локалитетима, документима и свједочанствима којима су се бавили бројни аутори.О његовом значају и наслеђу говоре и четири студије у зборнику које на драгоцјен начин освјетљавају многа питања. Намјера приређивача ове књиге била је да их учини ближим читаоцима и истраживачима српске повјесмице јер су помало скрајнути и нису обнављани а сами по себи носе велику грађу, изворе и документе. Сами по себи они су разумљиви и препуни фактографије која ће привући читаоце нашој теми.

О самом животу, политици и владању Херцега Стефана постоје различите интерпретације. Треба имати у виду да је то вријеме турског освајања наших земаља и пропадања владајућих династија Србије и Босне. Он око 1448. године узима титулу „Херцега од Светог Саве“ покушавајући да своју Хумску област претвори у самосталну државу. Његова се област у то доба добијања нове титуле Херцега простирала од Боке Которске до Олова и од Лима и Мораче до ријеке Цетине. По њему и његовој титули цијела се област прозвала Херцеговином што говори о значају који су му придавали поданици. Бавећи се богатим идентитетом и културним наслеђем старохерцеговачких Срба доба Херцега Стефана је незаобилазно са савременог националног гледишта јер је то једна од полазних тачака савремених Срба на заштити свога етноса и националног идентитета с обзиром да су некадашње територије Херцегове земље данас раздијељене између више бивших југословенских земаља и новонасталих нација и конфесија као што смо претходно више пута назначили . Поред свега оно што је непромјењиво јесте средњовјековна српска баштина Херцега од Светог Саве.

Зборник садржи текстове Милана Карановића („О Херцегу Стјепану“); Војислава Ј. Ђурића („Косаче“); Михаила Динића („Земље Херцега Светога Саве“) и Шефика Бешлагића („Село Косаче и његови споменици“). Уз податке о изворнику текстова додати су и биографско-библиографски подаци о ауторима.

Истраживач из Херцег Новог  Горан Комар бавио је се питањем гробнице Херцега Стефана у више својих књига објављених посљедње деценије двадесетог вијека и даље .Светозар Станковић Нани, истраживач-сарадник Одjељења за археологију Философског факултета у Београду, у својој богатој археолошкој пракси био је заинтересован и за истраживања подводних локалитета у Боки  Тако је био у могућности да види уништавање подморских

локалитета од стране неодговорних ронилаца, па чак и ронилачких клубова, који су за собом остављали праву пустош дуж обала Боке Которске. Захваљујући угледу међу црногорским

колегама, Станковић  је иницирао договор са Чедомиром Марковићем, директором Завода за заштиту споменика културе Црне Горе на Цетињу, Миланом Правиловићем, кустосом Археолошке збирке Црне Горе у Подгорици, и Виктором Варгом, кустосом Завичајног музеја у

Херцег Новом, да се у Боки Которској изврше свеобухватна подводна рекогносцирања археолошких локалитета ради њиховог евидентирања и стављања под заштиту.

Истраживања су започела почетком децембра 1990. године, и то пробним

роњењима на локалитету Рибарице, у Њивицама на Превлаци, када је откривен већи број археолошких налаза из разних периода, затим у Малим Росама и Миришту, као и

на потопљеном разарачу из Првог светског рата ,,Кајзлер Франц Јозеф Први“, који лежи

између полуострва Луштице и Превлаке.