Пише :Дејан Бешовић
Конавли су остали у саставу Дубровачке републике све до њене пропасти, односно до Француске окупације године 1806., након чега су прикључени Илирским покрајинама, а потом су 1813. године запосједнути и прикључени Аустријском царству, у чијем су саставу остали све до 1918. године, односно до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Склапањем споразума Споразум Цветковић-Мачек (1939), ова област је ушла у састав новостворене Бановине Хрватске, чиме су се Конавли по први пут у својој историји нашли у саставу неког политичког ентитета који је у називу имао само хрватску одредницу.Крајем 19. вијека и почетком 20, хрватски римокатолички клер је улагао велике напоре да похрвати Конавле и истријеби Српство, у чему се истицао Јозо Црница.
О томе читамо у студији Станковић, Бранислав; Нинковић Ташић, Александра (2019). Дубровачки Срби: Изгубљено наслеђе. Београд: Catena Mundi. стр. 36.
Конавле се простире од села Обода, на око 1.5 km од Цавтата до уске клисурице која затвара плодно поље на југу и повезује га са Суторином. Цијело поље се пружа паралелно са јадранском обалом од које га динели Доња Гора, док га од залеђа Балкана дијели кршевита Горња Гора. Током средњег вијека Конавле је чинио и приморски појас између Доње Горе и мора.Доња Гора одваја Конављанско поље од Јадранског мора. Простире се паралелно са линијом обале у дужини од 33 километра . Највиши врх је Илијино Брдо са својих 561 метара нмв, док је цио предио брдовит и прекривен зеленилом.Сјевероисточни крај Конавла и његову границу према унутрашњости чини кршевити планински масив Горња Гора. Њен највиши врх је Снијежница (1.234 метара нмв) са које се пружа поглед на:Херцег Нови
,Мљет,Ластово,Дубровник,
Травуњани су били становници српске средњовековне области Травуније, којом је владала кнежевска династија Белојевића.Заједно са осталим српским обласним скупинама: Дукљанима, Захумљанима и Неретљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски дио српских земаља, у који су поред Травуније спадале и области: Дукље, Захумља и Неретљанске кнежевине. Тадашњи опсег српског етничког простора потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства забиљежио, под 822. годином,“да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).“Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина Седмог Порфирогенита,који је Травунију описао као једну од српских области:
Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде поријекло од некрштених Срба, који су ту живјели од оног архонта који је пребјегао цару Ираклију из некрштене Србије … Архонти Травуније увијек су били под влашћу архонта Србије.
Травунија се простирала од Дубровника до Рисна у Боки которској. На сјеверозападу се граничила са Захумљем, на југоистоку са Дукљом, док јој је сјеверни сусјед била главна српска област Моравска Србија. У Травунији су се налазили утврђени градови:
Травунија -данашње Требиње,
Ормос (данашњи Врм на Требишњици)
Рисан,Лукавец,Зетлив или Затлебље.
Од свог самог настанка владари Травуније били су потчињени врховном кнезу (архонту) свих Срба на Балкану кнезу Србије из породице Властимировића. Смрћу Часлава Клонимировића нестаје јединствене српске државе, а српске области, међу којима је и Травунија, потпадају под византијску власт и постају њени вазали. Дукљански владар Стефан Војислав након победе над Византијом у бици код Бара 1042. године, проширује своју власт на Травунију и Захумље. Када је Дукља 1077. године постала прва српска краљевина, у њеном саставу се налазила и Травунија, која након распада Дукље улази у састав Србије под Немањићима.
Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, Београд 1929, стр. 11 доноси :
У повељи краља Стефана Радoслава Дубровчанима у титулатури се наводи: „Стефан… вѣрньі краль всѣхь рашькихь земль и тревуниискиихь..
као и „У повељи краља Стефана Владислава Дубровчанима у титулатури се наводи: „…Стефань Владиславь с помокию Божиовь краль всѣхь рашкихь земль и Диоклитие и Дальмацие и Тровоуние и Захльмѥ…“
–Рисан се налази на крајњем сјеверном дијелу Боке которске, оивичен са југа Рисанским заливом, а са осталих страна стрмим падинама, обронцима карактеристичним у геоморфолошком смислу за читав Динарски систем којем припадају.
Стрме падине у непосредном залеђу Рисна формирају кулисе питорескног театра изнад кога се уздижу значајне коте: Глогово брдо (939 метара), Челац (850 метара), Ушаник (844 метара ) и Соколова греда (664 метара) са западне стране, 524 метара са сјеверне стране изнад површнине, коте Струге са источне стране (945 м., 926 м). Непосредну околину Рисна чине голе и стрме кречњачке падине. Кречњачке падине око рисанске удолине су највећим дијелом голе и само мјестимично су под листопадним и зимзеленим жбуњем и травом.Усљед неједнаке температуре у приморју и високом, голом залеђу, зими дува јака бура. Јужни вјетрови долазећи са мора доносе обилни водени талог, нарочито у јесен и у прољеће. Од природних знаменитости, Лазар Томановић 1885. године спомиње спилу и сопот. „Спила је велика пећина из које зими извире ријека и љети се у њу може далеко ићи. Сопот је један водопад, што такође зими продире из једне пећине изнад мора, с великом хуком, те како се од силе сав у пјену претворио, бијели се као снијег.“
( наставиће се)
