Пише: Тихомир Бурзановић

У држави у којој минимална пензија износи 450 еура, а просјечна плата једва покрива основне трошкове живота, водећи људи система уредно примају више од двије, три па и четири хиљаде еура мјесечно. Предсједник , институција као што су Предсједник Црне Горе, Влада Црне Горе и Скупштина Црне Горе, налазе се на врху пирамиде примања. И то није спорно само по себи. Спорно је што се јаз између њихових зарада и примања обичног човјека претвара у морални амбис.

Једна предсједничка или министарска плата вриједи колико осам или девет минималних пензија. Један мјесец на врху власти једнак је готово години дана живота једног пензионера. А ти пензионери нису дошли до својих 450 еура преко ноћи.

Они су их зарадили – радећи четрдесет година, често у фабрикама које више не постоје, у школама са трошним крововима, на градилиштима, у болницама, на њивама. Зарадили су их одрицањем, прековременим радом, другим пословима да би школовали д‌јецу и прехранили породице.

Зато питање није да ли предсједници и министри треба да имају високе плате. Нека их имају. Али нека их зараде. Нека их оправдају радом, резултатима, реформама које се виде и мјере. Нека покажу да је свака хиљада еура мјесечно оправдана напретком државе, смањењем сиромаштва, растом плата и пензија.

Јер у супротном, те плате постају симбол дистанце – не између власти и опозиције, већ између власти и народа.

 Да ли би господа са врха власти могла преживјети са 450 еура мјесечно? Да ли би могли платити рачуне, лијекове, кирију, помоћи д‌јеци и унуцима?  Да ли би издржали мјесец без привилегија, службених аутомобила, дневница и одбора? Да ли би знали како изгледа посљедња седмица у мјесецу када се броје кованице?

У јавности се често говори о буџетској одговорности, фискалној стабилности и европским стандардима. Али европски стандард није само висина плате функционера. Европски стандард је и достојанство пензионера. Ако је однос примања један према осам или девет, онда то није само економска статистика – то је слика друштвених приоритета.

Пензионери су своје пензије зарадили. Радници су своје плате зарадили. Радећи и по два посла да би преживјели. Питање које остаје да виси над Црном Гором јесте: да ли су и највиши државни функционери своје плате зарадили истим интензитетом одговорности?

Није проблем у цифри од двије или три хиљаде еура. Проблем је у осјећају да та цифра не носи исту тежину рада и одрицања какву носи 450 еура.

Зато је вријеме за једноставну поруку: господо предсједници и министри, радите и зарадите те мјесечне плате као што су радници и пензионери зарадили сваку своју. Покажите да разлика у примањима није разлика у савјести.

Јер држава није фирма у којој се врх награђује без обзира на учинак. Држава је заједница у којој се повјерење мора заслужити – сваког мјесеца, изнова.

А док се то не догоди, поглед у новчанике људи у власти остаће поглед у огледало наше неједнакости.