Пише :Дејан Бешовић

Васко Костић даље наставља:  Заплијењени бродови су превели хиљаду гарибалдинаца на Сицилију, у луку Марсале. Ту су и посаде напустиле бродове, јер су их опколили бурбонски ратни бродови, успјевши да у луци потопе „Ломбардо“, али кад је већ био напуштен. Настале су тешке борбе по Сицилији између Наполитанаца и „филибустијера“. То дословно значи идолопоклоници, а у преносном смислу гусари, како су називали гарибалдинце. Тако су се, стицајем околности, са гарибалдинцима борила и два Кртољанина по Сицилији, све до пада Палерма у руке гарибалдинаца.Јоку и Саву није био циљ да остану у Италији, па су се нашли на енглеском ратном броду „Интрепид“, што значи „Небојша“ Јоко као члан посаде, а Саво као слијепи путник. Поново су пролазиле године, а онда је стигла о њима прва вијест из Америке. Јавио се Саво Ђуришић, који је постао богаташ, бродовласник, позивајући своје сроднике Васа и Илију Ђуришића да дођу код њега у Америку. Тамо су се и они обогатили, а преко њих се сазнало да је Јоко Костић остао у енглеској ратној морнарици и постао капетан Џемс.Једног дана је упловила у Боку мања енглеска ратна флота у пријатељску посјету. Бродови су се усидрили пред Котором. Након свечаног пријема приређеног за которске угледнике на командном броду, проширио се глас да се адмирал интересовао за Кртоле, а посебно за Јану Ђуришић. Она се у међувремену удала за Богдана Шпировог Ивошевића из села Миловића. Наравно, тај глас је стигао и у Кртоле. Чим је то чуо нуко (крштени кум) Јока Костића, Саво Шотковић, одмах му је било јасно ко је адмирал. Узео је четири јака момка па се са барком на пет весала упутио што брже ка Котору. Журио је да затекне енглеску флоту на сидришту. Адмиралски брод је било лако препознати по адмиралској застави, али морнари нису дозвољавали приступ броду. Саво Шотковић је знао толико енглески да саопшти како носи специјално за адмирала поруку о жени за коју се он интересовао. Преко командира бродске страже, па официра палубе, порука је стигла до адмирала. Одобрено је само Саву Шотковићу да се из барке испне на палубу, па на командни мост.Иако је адмирал пустио велике бафе низ образе, који су формирали двоструку браду, Саво Шотковић је одмах препознао своје кумче, Јока Костића. Но, адмирал се није дао. За Јану Ђуришић се интересовао, тобож, по молби његовог колеге Џемса са неке друге енглеске флоте. Говорио је само енглески, правећи се да не разумије ни ријечи српске. Да би се из неугодне ситуације што прије извукао, наредио је потчињеном официру да донесе „чазбени пакет“, са боцама пића и другим даровима. Ко зна коме је пакет био намијењен, или је таквих пакета било више на броду спремних за сваки случај? При испраћању Сава Шотковића, адмирал је ипак проговорио српски: „Куме, Богом те кумим, немој ми ни матери рећи да си ме видио.Кртољани су се потиштени вратили дома. Успут је Саво у барци испричао што је доживио. Иако се држао кумовског кумљења да не рече матери Ани да јој је видио сина, она је то преко других сазнала. Чула је и то да се њен син адмирал више интересовао за Јану Ђуришић него за материно здравље. Било је то у вријеме када се ни Анин млађи син, Саво Костић, није јављао из бијелог свијета. Избезумила се од среће кад је чула о стизању у Боку њеног сина адмирала, у нади да ће га коначно видјети. Тешко се разочарала и још више избезумила, али не од среће него од жалости кад је схватила да од тога нема ништа. Њено срце је издржало да не препукне од туге, али је избезумљеност, прво од превелике среће, а затим од туге, учинила своје. Нашли су је објешену у старој кући у коју се ријетко залазило.

У досадашњим писаним изворима налазимо низ имена Бокеља међу гарибалдинцима, али не и имена Јока Костића и Сава Ђуришића. То значи да је међу гарибалдинцима било више Бокеља него што је забиљежено њихових имена. Да ли се Јоко Џемс Костић у туђини женио и да ли је тамо оставио потомство, то је у његовом родном крају остало непознато,завршава своју причу о Костићима овај знаменити аутор .

Добровољци из Боке у херцеговачком устанку нису сви били сврстани у своје племенске војне формације, јер нису сви истовремено ни стизали на бојиште. Већином су стизали појединачно, а у мањем броју случајева организовано у четама, као што је стигла једна група Кртољана сравнити  прву збирку „Подвизи Бокеља“ под насловом „Кртољани добровољци у Муратовици„. Они су отишли нешто касније, тако да нису учествовали у првим биткама. Прије њих је Раде Бајковић повео већу групу Грбљана. То је онај неустрашиви делија чији је један каснији подвиг описан у поменутој збирци, под насловом „Крвопролиће због књажеве слике„. Грбљани су стигли у Дужи 10. августа 1875, мјесец дана након избијања устанка у Херцеговини. Прије њих су почели стизати добровољци из бокељских крајева који граниче са Херцеговином, што је и природно. Сви су они били православци. Истина, на страни херцеговачких устаника било је добровољаца и католика из Херцеговине, Далмације, чак и из Италије, али не и из Боке.Први Бокељ добровољац, који је стигао у околину Требиња и ставио се на располагање херцеговачким устаницима, био је Крсто Деспинић из Херцег-Новог. Помињан је и као Крсто Бокез, и Крсто Новљанин. Први добровољац је с правом заслужио да му укажу високу част и одреде за првог барјактара на требињском бојишту. То је и олакшало посао устаничким вођама Луки Петковићу и Мићу Љубибратићу, јер је увијек најделикатније било поставити барјактара. Најмање је отпора кад је барјактар из неког другог краја, али под условом да је провјерени јунак. Крсто Деспинић је био и наочит момак од 28 година, кршан, за главу виши од просјечних бораца, права „дика од ђетића„. Стигао је у блиставој народној ношњи са златним токама, као наручен за барјактара.Већ у првим сукобима код Волујца, Крсто Деспинић је оправдао повјерење и доказао да заслужује указану му почаст. У батаљону војводе Милентија Перовића, као барјактар прве чете, задржао се само три дана. Био је потребнији у новоформираној Бокељско – кривошијској капетанији, међу својим земљацима који су га тражили.

На челу Бокељско – кривошијске капетаније је био кнез Милан Радоичић, а поткомандир је био чувени јунак Пусјо Мијатов Самарџић. Капетанија је имала 4 чете, а у трећој чети је било највише Херцегновљана. Командир је био официр Стеван Поробић из Мојдежа. Барјактар није морао бити са официрским чином, па је ту част свак прижељкивао. Опет је било најпростије рјешење премјестити већ именованог барјактара. Тако је Крсто Деспинић, први добровољац и први барјактар на требињском ратишту, достигао још један рекорд: за само три дана био је барјактар у двије чете разних јединица.Херцегновским добровољцима се одмах указала прилика да се покажу у борби. Трећа чета је заузела положај на Тројичиној главици код Требиња. Требињски Турци су одлучили да по сваку цијену поврате тај важан положај. Два мјесеца након што је букнуо херцеговачки устанак и мјесец дана након стизања групе Грбљана са Радом Бајковићем, одиграла се прва већа битка око Требиња.

Тачно у 8 сати кренуо је из Требиња у напад један буљук са 150 Турака на Тројичину главицу. Снаге су биле прилично изједначене, јер је устаника било 120, а у заклонима су имали предност. Напад Турака је заустављен, али није одбијен. Турци су приковани за земљу, ухватили заклоне, па је жестоко препуцавање потрајало пуна два сата без промјена положаја. Од десет сати па до подне Турцима су стално пристизала нова појачања. Прикупио се читав батаљон низама и одред коњаника. Ангажована је сва мобилна требињска војска, која је бројала хиљаду војника. За обезбјеђење Требиња остали су само шилбоци -нерегуларна цивилна стража.Извршење наређења претпостављених је најнормалнија ствар у свим војскама. Успјешно извршење наређења, нарочито ако је веома тешко, доноси одликовања и унапређења. Неизвршење наређења повлачи за собом одговорност, деградирање, понекад и смртну казну. Јунаци се хвале извршењем наређења и то спада у обичне ратне приче. Неизвршење наређења спада у необичне приче које рату не доличе.Бокељи су извршили све заповијести у овом херцеговачком устанку и то без поговора .Нисмо наишли ни на једног који је одбио да изврши наредбу претпостављених .

                         (наставиће се)