Пише: Иван Милошевић
Свратиш до Ријеке Црнојевића и схватиш да Црној Гори није потребна Европа. Не посебно ова савремена, халапљива, лицемјерна, прегорда… Отела би од свакога све што ваља и прогласила својим и махала би пред другим туђим заставама које би сматрала својим. Свратиш до Ријеке Црнојевића и пукне ти пред очима. Много прије него што је Европа постала ЕУ, Црна Гора је била Европа, а у Ријеци Црнојевића и данас се виде њени трагови. Скоро на сваком кораку, од моста књаза Данила, па до куће Светог Петра и Обода. И прије Европе, дух Европе је овдје нашао своје мјесто и од тада га није напуштао. Треба га само његовати, извадити на видјело дана и приказати свијету, а на том свијету је да га препозна, убиљежи у своју путописну карту и сврати до Ријеке Црнојевића да се подсјети како је првобитно изгледао!
Ријека Црнојевиућа данас изгледа мистично! Над њом трепери неки топао дах неког топлог, братског загрљаја. Мост је његов најопипљиви траг, спаја двије обале и то једним дијелом једном каменом стазом у мору језера са обије стране. Ход том стазом је успон не до срца Црне Горе, него до срца свакога човјека који мисли, гледа и биљежи своја сјећања. Сваки камен у том мосту и стази исклесан је од неког епског мита, уткан је у језеро, али и у мозак свакога намјерника. Био човјек са Балкана или из Европе и свијета у Ријеци Црнојевића види један свијет заустављен у прошлости и одсликан у садашњости. Овдје нема будућности, тај сегмент времена је нестао у сјенкама језера и заборавио је сам себе и претворио се у скамењену везу прошлости и садашњости!
И језеро као да се нагло над тамошњим насипима и умјесто да се Ријека Црнојевића огледа у њему, језеро тражи свој одраз у овдашњим настамбама. И оно као да би неким чудом нестало да нема Ријеке Црнојевића, њеног моста, куће Светог Петра, Обода… Шта ће коме језеро, а да нема свега тога. Све би прекрила нека влажна тама, превртљива безбојна свјетлост и залудна потрага за неким непознатим свијетом. У Ријеци Црнојевића све је познато, записано, скамењено, предато на чување и стопљено у један склад који се осјећа негдје на пола пута од моста до друге обале!
Јато патака и два лабуда усидрили су се у Ријеци Црнојевића и сваки час се купају у језеру. И не одлазе далеко од обале и без икакве везе везани су за овдашње настамбе и не напуштају их. А и што би, када себе виде у околини, препознају мистична значења и преносе их у језеро или крију у оближње шибље. Ништа овдје није дошло и ништа не постоји, а да нема неку сврху и дубљи смисао. Па и намјерници који овуда пролазе и на трен се зауставе, ухвате себе саме у непоновљивом тренутку и скамене се од сазнања да свијет мора имати смисла, па и када се чини да ништа нема смисла.
Истина, Ријека Црнојвића није само од некога другога свијета. Оскрнављена је руинама од прије скоро пола вијека које су остале након катастрофалног земљотреса. Оне се никако не уклапају у трагове старе Европе у овом мјесту, али за то није крива Ријека, криви су систем и људи прошлога система, па и данашњег, који не осјећају било Европе у овом мјесту. Да осјећају одавно би уклонили рушевине и на њихово мјесто не би градили ништа, оставили би да се овдје настане они који овдје виде себе и знају да ту припадају. И баш то чини Европу – Европом и у њој не може бити неко ко јој не припада. Чини ми се да се то сазнање руком може опипати у Ријеци Црнојевића!
Колико је само трагично када вам неко каже да Црна Гора није Европа и да тек треба да буде у ЕУ. Који ће нам враг такви људи, такви покрети… Уколико не виде да смо све то били далеко прије њих и далеко прије бриселских комесара, ни сам Бог им не може помоћи. Не може помоћи ни нашим људима који од Европе у срцу Црне Горе бјеже у ЕУ и откривају њене тобожње европске вриједности!
Један мост, једна стаза, кућа Светог Петра и Обод. Зар је то премало да се у њима препозна Европа?
