Пише: Дејан Бешовић

У архиви бившег среског начелства у Котору која је у прошлом рату већим дијелом пропала, налазила су се у концепту два интересантна извештаја која је окружни капетан -срески начелник которски г. 1844. и 1845.године упутио Президијуму покрајинске владе у Задру, а од носила су се на пренос моштију светог  Арсенија из манастира Довоље, у околини Колашина, у манастир Морачу и касније на њихов пренос из морачког манастира у Куче.Оба извјештаја су писана италијанским језиком који је онда био службени језик у аустријској покрајини Далмацији, гдје је спадала и Бока Которска, а и у једном и другом извештају спомиње се Његош, који је у оно доба био владика и владар црногорски, те су ради њега, како изгледа, углавном ови извештаји и написани. Познато је наиме да су аустријске полицијске власти у Котору, по наређењу и упутству својих старијих власти, биле организовале тако савршено своју обавјештајну службу према Црној Гори, да су им њихови повјереници достављали сваку и најнезнатнију појаву за коју су мислили да ће бити од интереса за њихове наредбодавце. Нарочито су пазили на догађаје не само у вези с политичким и црквеним радом, него и с приватним животом црногорских владара, а особито популарност Његоша, који је, као и стриц му Свети  Петар, био врло омиљен у Боки, што је аустријским властима задавало много бриге. – Извјештаји су већином тенденциозни и из њих продире мржња према Црногорцима и њиховим владарима.

Ми смо се користили преписом  оба горе споменута извјештаја и овдје их, преведене на наш језик, у цјелини саопштавамо:Среском  уреду. Бр. 745-Повјерљиво

Други извјештај которског окружног капетана о истом предмету гласи:

„С препонизним мојим извештајем од 6. октобра 1844. Прес. 745/Пов. доставио сам, по дужности, на знање вијест о преносу једног тијела за које се вјерује да је св. Арсеније, из Колашина у Херцеговини у црногорски манастир Морачу. Пренос ових моштију није био на одмет калуђерима василијанизима, који су то извршили, а ни онима у манастиру, гдје су биле положене, јер су их Црногорци из свих крајева овоје земље штовали и давали прилоге. Али услијед сиромаштва ових Црногораца њихови прилози нијесу могли да задовоље очекивања калуђера, те се стога одлучише да пренесу свеца на друго мјесто, гдје би могли имати веће приходе.Тако колашински калуђери, који су били пренијели светитељско тијело у Морачу и који бјеху остали у овом манастиру након свог бијега из Колашина, прије мало дана га криомице однесоше и пренијеше у Куче у Скадарски пашалук, одакле, како изгледа, намјеравају да га носе од мјеста до мјеста у оне крајеве Албаније у којима станују Грци несједињени ,православни – да би постигли што обилније прилоге и да га оставе на оном мјесту, гдје би било више изгледа за приходе и њихову сигурност. Одношење светитеља из Црне Горе у народу се приписује, како сам то изложио, похлепности колашинских калуђера. Владика пак, пошто му је саопштена ова вијест, претварао се као да му је то индиферентно, па није уопште укорио морачке калуђере што су посветили тако слабу пажњу чувању споменутог светитељског тијела.“Станоје Станојевић који је написао исцрпну студију под насловом: „Архиепископ Арсеније” и објавио је у 2 и 3 свесци пете  књиге Гласника историјског друштва у Новом Саду, године 1932. казао је (св. 3. стр. 377.) д;а су мошти св. Арсенија, вјероватно крајем 17., или почетком 18.вијека, биле однијете из Пећи и биле ношене по разним манастирима у којима су лежале негдје краће, а негдје дуже вријеме. Даље је констатовао „Да историја и хронологија преноса Арсенијевог тијела у 19. вијеку није сигурна и да се они који су о томе писали не слажу ни у погледу мјеста гдје се све налазило његово тијело ни у хронологији његовог преношења. У потврду ове своје констатације цитирао је наводе митрополита Саве Косановића, архимандрита Нићифора Дучића, епископа Никанора Ружичића, Леонтија Нинковића, Марка Миљанова, Павла Ровинскога и Марка Драговића, који се међу собом не слажу. Ипак се казивање митрополита Саве Косановића, које Станојевић цитира на стр. 388, споменуте књиге, најбоље слаже с наведеним которским извештајем из године 1844. у погледу преноса светитељских моштију из манастира Довоље крај Колашина у манастир Морачу. Косановић наводи како је негдје око године 1845. неки калуђер из Мораче, Никодим (Ђорђевић) са још двојицом другова криомице однио из манастира Довоље светитељско тијело и предао га игуману Дионисију у манастиру Морачи. Послије неколико времена Никодим је опет крафом  однио свечеве мошти и побјегао с њима у Куче и смјестио их у једну кућу у Дрекаловићима. „На молбу народа око Довоље – како даље каже Косановић – владика Раде обећа да ће склонити Дрекаловиће да врате мошти у Довољу, али не само да му то није успјело, него је у доба књаза Данила тијело светог Арсенија пренијето у Ждребаоник, а касније у Косијерово.“Свакако ово често преношање моштију светог Арсенија на разна мјеста слиједило је највише из страха од Турака који су пријетили да ће их сажећи као што су сажегли тијело Светог  Саве. Наведени которски извјештаји углавном потврђују казивање митрополита Саве Косановића који тачније датује оба споменута преноса светитељских моштију од свих других писаца, чија смо имена горе цитирали, а чија је казивања професор Станојевић саопштио.Гласник – службени лист Српске православне цркве, год. XLIII, бр. 2, Београд 1962, стр. 74-75.