Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоје тренуци када друштво само о себи каже више него што иједна анализа може. Не кроз законе, не кроз стратегије, не кроз декларације — већ кроз гестове. Кроз устајање, окретање главе, мијењање столице. Кроз „бијег“ од човјека зато што је Србин, али не и од разговора са човјеком оптуженим да је вођа организоване криминалне групе.
На састанку у Министарству медија на Цетињу, тамо неке 2024.године, када је представница „Вијести“ на паузи за кафу сазнала да сједи поред секретара Удружење новинара Црне Горе — побјегла је на други дио сале, на други крај стола. Не зато што је човјек оптужен. Не зато што је компромитован. Не зато што је под истрагом. Већ зато што је Србин. И зато што његује нову монархистичку мисао у Црној Гори и Србији поштује страдање припадника Југословенске војске у Отаџбини из Црне Горе које се десило на злом путу у Словенији, на падинама Похорја , када је Други свјетски рат био већ завршен.
То није лична нетрпељивост. То је идеолошка дискриминација. То није став — то је културна дискриминација. То није политички избор — то је морални суноврат.
И сада долазимо до друге стране исте приче.
Директорица Вијести , према тврдњама медија у Подгорици, позвана је да да изјаву у Специјално државно тужилаштво у предмету који се односи на контакте новинара и уредника са човјеком који је оптужен да је члан криминалне групе , повезан за компанојом Бекамкс, из које тврде да он никада није био ни власник и припадао руководећој структури те компаније. Адвокат, јавно поставља питања о порукама, договорима, рекламирању, комуникацији, плаћањима, прикривању, уређивачким договорима и медијским прећуткивањима. Тужилац води предмет у ком су већ саслушавани уредници и бивши уедници још неких црногорски медија.
И ту долазимо до суштине парадокса.
Срамота је, дакле, сједити поред Србина. Није срамота комуницирати са човјеком кога правосуђе третира као централну фигуру организованог криминала. Није срамота договарати рекламе, утицаје, уређивачке политике. Није срамота трговати медијским простором. Није срамота моћ замјењивати истином. Али је срамота идентитет. Ово није више питање политике. Ово је питање моралне хијерархије вриједности. У тој хијерархији: национални идентитет је „проблем“, идеолошка неподобност је „опасност“, другачије мишљење је „контаминација“, али је криминал — „контекст“, корупција — „нијанса“ договори са моћнима — „реалполитика“, контакти са тајкунима — „професионална комуникација“
Ово друштво је дошло у фазу у којој није важно ко си као човјек, већ шта симболизујеш.
Србин = непожељан.
Криминални моћник = „извор“.
Идеолошки противник = „контаминација“.
Тајкун = „саговорник“.То је морална инверзија.
Када друштво почне да се стиди идентитета, а не криминала — оно је већ изгубило етички компас.
Када је опасније бити Србин него бити повезан са организованим криминалом — то више није грађанско друштво, већ идеолошки кастински систем. Када се људи не дијеле на поштене и непоштене, већ на „подобне“ и „неподобне“ — то није демократија, то је социјални апартхејд.
Ово није прича о једном састанку. Ово је прича о једној цивилизацијској линији која је пређена.
Јер кад вам је срамота да сједите поред човјека због његовог идентитета, а није вас срамота да комуницирате са моћи, криминалом и утицајем — онда проблем више није у том човјеку поред вас.
Проблем је у вама али и у систему који је то нормализовао.