Пише :Дејан Бешовић
На глас о првим јачим успјесима устаника почеше у Србију придолазити добровољци из разних наших крајева, да се боре за ослобођење српског народа од Турака. То су већином били сељаци, борци и ратници и разне занатлије, а било је међу њима и учених људи, који су помагали устаницима у изградњи нове државе и организовању просвјетног живота.Међу осталима дошао је из Трста у Србију и Доситеј Обрадовић, који је, још док је борба трајала, својом Великом школом и Богословијом ударио темељ српској грађанској демократској култури. Трагом Доситејевим долази, такође из Трста, у Србију његов познаник и пријатељ, Томо Ђуров Милиновић, родом из Мориња, села Општине рисанске у Боки Которској.
Томо ,Тома, Томица како су га звали рођен је око г. 1770 и како онда још није било у Морињу сталне школе,с он је, како то сам каже, учио кратко вријеме код некога „дјакона” и за три мјесеца буквар изучио. То му је била сва школа. Као велики број Морињана и Каменарана, међу којима је било и неколико поморских капетана и бродовласника,и попут осталих Бокеља и Томо се у својим младим годинама „отиснуо” на море, да као поморац заради свој свагдашњи хљеб. Пловио је на разним бокељским једрењацима у далеке земље и крајеве и обишао све главније луке у Европи, велики дио обала Азије и неколико лука Африке. На тим својим путовањима свраћао је у многе радионице и арсенале и интересовао се како се праве разне врсте оружја, а нарочито како се лију топови.
Томо је иако, дакле, самоук постигао врло лијеп успјех у ливењу топова, те је салио и два једнака топа, сваки из пет комада, који су се могли растављати и поједини комади на раменима носити и употријебити, како за пољску, тако и за брдску артиљерију. Оба су ова топа била изливена г. 1813, а при паду Србије била су закопана у земљу. Турци су их ипак пронашли и један пошаљу као ратни трофеј у Цариград, а Томо га је видио када је касније из Трста путовао за Русију, док други смјесте у београдску тврђаву, гдје се дуже времена налазио. Он није само лио топове, већ је израђивао и све врсте топовске ђулади, које су онда биле у употреби. Овај рад Милиновића „који је топове лио и из њих враге био”, како то поносни каже на једном мјесту М. Ђ. Милићевић, за Србе је онда био „и велика срећа и велико чудо”, јер, како сам Милиновић каже, Србима је тај занат био потпуно непознат. У Карађорђевом протоколу за годину 1813. убиљежене су двије поруџбине за Тома Милиновића. Милиновић је г. 1813 као тобџијски војвода био упућен да брани Делиград, а Павле Поповић је пошао на Дрину, те је ливење топова у Београду било обустављено, јер за то није било мајстора.
Након угушења Устанка пребјегне Милиновић у Трст, а одатле, на позив Карађорђев, пређе г. 1815 морем у Русију, те се настани у Акерману у Бесарабији, гдје се бавио виноградарством, и тако са својом породицом живио доста скромно. Из Акермана је Томо долазио 1817.године у Црну Гору, да донесе неке, свакако важне, политичке поруке митрополиту Петру Првом Петровићу -Његошу, јер се тада очекивао рат између Руса и Турака. Какве су то биле поруке и како је он извршио повјерену му улогу, није нам поближе познато. Да ли је том пригодом свраћао у Морињ, својој кући и родбини, гдје му је још жива била мајка, а можда и отац, о томе не постоји никакво предање а још мање архивалије. Са овог се свог путовања вратио у Акерман, гдје је непрекидно боравио до смрти.Крајем 1845.године обратио се свом старом познанику и пријатељу, пјеснику Симу Милутиновићу – Сарајлији и молио га, да се заузме за њега код српске владе, да би му се створила могућност, да се врати у Србију, гдје је владао кнез Александар Карађорђевић, јер се надао, да ће га као истакнутог Карађорђева ратника, кнез примити и наградити. Али му се нада и жеља није испунила.Како је Симо намјеравао ускоро да путује за Русију, је одлучио је , по одобрењу ондашње српске владе, да Тома с породицом доведе у Србију, али Тому на његово писмо није ништа одговорио. Симо је заиста године 1846. отпутовао за Русију и када се враћао у Србију преко Одесе, свратио је у Акерман, да нађе свог старог пријатеља. Међутим, не нађе Тома у животу, јер је умро у прољеће 1846жгидине у 76. години живота, а након недјељу дана умро му је и син јединац. Томова жена, Маријета, остала је сама са снахом и петоро унучади. У Морињу је била још у животу Томова мајка, која је од велике старости била изгубила вид, те му је, мало пред његову смрт, писала и позивала га, да би дошао кући. Писмо је стигло у Акерман послије смрти Томове и његовог сина.Симо се задржао код Томове породице неколико времена и ту пронашао два његова списа и однио их у Србију, да их објави. Први спис, који носи овај опширан наслов: „Умотворине – содержавају списак свију србски чиновника воени и штатски, који служише при Врховном Вожду Георгију Петровићу Черноме с начала 1804 года до 1813 т. ј. од српскога востанија до Букурешког мира и готово годину више, сачињен у стихове српске артиљерије војводом или топчибашом Томом Милиновићем Морињанином 1844 г. у граду Акерману у Бесарабији” био је штампан у Београду 1847.године . У уводу ове књиге Милиновић истиче, да Симо Милутиновић у својој „Сербијанци” није споменуо много српских чиновника и вјерних служитеља врховнога вожда, који су се много трудили и свој новац трошили на корист своје отаџбине и да се то не би заборавило“ он се одлучио, да састави овај спис у десетерцу, а који данас нама служи као историјски извор за оно доба Иако овај рад нема готово никакве умјетничке вриједности, важан је стога, што га је Томо писао из љубави, како је мислио и осјећао, како Симо згодно примјећује: „Милиновић што зна, то и пише, јер љубави к своме роду дише”.
(наставиће се)
